Šta ako je Amerika, na kraju priče, tek prostrana fatamorgana? Prostor koji svoje stanovnike osuđuje na beskrajna bežanja i lutanja ka obećanim zemljama koje se neprestano izmiču? Takvi su junaci koje Džejn En Filips oblikuje u romanu Les Sentinelles.
Godina je 1874, Zapadna Virdžinija. Građanski rat je „završen pre devet godina, ali je i dalje sve zamagljivao“: sećanja, puteve, želje. Za dvanaestogodišnju Konali, već prerano odraslu, za njenu majku Elizu zatvorenu u ćutanje, za dvojicu očeva, pravog i onog koji to tvrdi da jeste, kao i za sve koji prolaze, bivše vojnike, amnezične skitnice, žene pod teretom, jedini horizont jeste bekstvo ka nepoznatim mestima. Kao što je Trans-Allegenija, utočište za duševno obolele, istovremeno zatvoreni prostor i zemlja azila, nastanjena „stražarima“ koji pokušavaju da poprave svet i ublaže rane, gde majka i ćerka nalaze zaklon. Ili ratne bolnice u kojima se leče teško ranjeni. Ili sela i gradovi u koje se stiže gonjen potrebom da se izmakne sudbini koja je često neprijateljska. U ovom opčinjavajućem romanu, nagrađenom Pulicerovom nagradom za književnost 2024. godine, Džejn En Filips priziva „tišinu s onu stranu svake patnje“ i premešta senke kolektivne istorije u sadašnjost koja s njima još nije završila.
Tridesetih godina dvadesetog veka novinarka i spisateljica Sanora Beb odlazi u federalni logor namenjen malim farmerima iz Oklahome, Teksasa i Kanzasa, primoranim da napuste svoja imanja nakon krize iz 1929. i katastrofalnih peščanih oluja, takozvanog Dust Bowla. Kreću na Zapad, prema voćnjacima koji obećavaju posao i spas. Sanora Beb, čvrsto levičarskih uverenja, kasnije stavljena na crnu listu, najpre im pomaže, a potom želi da ispriča njihovu priču. Prikuplja svedočanstva i beleške o njihovom tvrdoglavom ostajanju na hipotekama opterećenim farmama, o kapitulaciji kada opstanak postane nemoguć, o putovanju ka Kaliforniji, novoj obećanoj zemlji. Po dolasku, međutim, shvataju da su tek „beli (…)
