On snosi odgovornost za više od tri hiljade nestanaka ili ubistava. Pod njegovom komandom, oko četrdeset hiljada ljudi bilo je izloženo mučenju; neki od njih i danas trpe posledice njegovog delovanja. Nije iznenađenje što su portreti Augusta Pinočea postali retkost u Čileu nakon okončanja diktature koju je nametnuo zemlji od 1973. do 1990. godine. Ipak, 14. decembra 2025. doživeli su veliki povratak u Santjagu, povodom proslave pobede na predsedničkim izborima Hozea Antonija Kasta, koji se otvoreno i s ponosom poziva na generala-pučistu.
Pre četrnaest godina, međutim, studenti su preplavili ulice Čilea tokom najvećih demonstracija koje je zemlja doživela od povratka demokratije. Zahtevali su „besplatno i kvalitetno“ obrazovanje i, šire gledano, kraj neoliberalnog modela upisanog u Ustav iz 1980. godine, nasleđenog iz vremena diktature. I oni su imali svoju ikonu, čiji su portreti krasili skupove: Salvadora Aljendea, socijalističkog predsednika Čilea, izabranog 1970. godine i svrgnutog Pinočeovim pučem. Jedan od studentskih demonstranata, Gabrijel Borić, nastavio je političku karijeru sve do dolaska na čelo države 2022. godine, ne prestajući da se poziva na Aljendeovo nasleđe. Za dva meseca, 11. marta 2026, Kast će ga naslediti na toj funkciji.
Godine 1973. Bela kuća je podržala Pinočeov državni udar. „Ne vidim zašto bismo dopustili da neka zemlja postane marksistička samo zato što je njeno stanovništvo neodgovorno“, pravdao se tada Henri Kisindžer. Pedeset godina kasnije, američki predsednik izražava zadovoljstvo pobedom na čileanskim predsedničkim izborima kandidata kojeg je „podržao“.
„Podržao“? Pre povratka Donalda Trampa na vlast, Vašington nije tako otvoreno ispoljavao svoju pristrasnost u poslovima južnoameričkog potkontinenta. Ipak, izjava predsednika-milijardera malo koga je iznenadila. Latinska Amerika shvatila je da se sadašnji stanar Bele kuće njome intenzivno bavi. „Demokratija [u Hondurasu] biće na probi na narednim izborima koji će se održati 30. novembra“, upozorio je, na primer, američki predsednik na svojoj platformi Truth Social 26. novembra prošle godine. Izborna kampanja bila je, međutim, završena već tri dana ranije, u skladu s pravilima Nacionalnog izbornog saveta (CNE), ali je Tramp milionima honduraških birača uputio direktan glasački nalog u korist konzervativnog biznismena Nasrija „Tita“ Asfure (Nacionalna partija), „prijatelja slobode“.
Dva dana nakon prve poruke, svoju misao je dodatno razjasnio, u obliku pretnje. Ako njegov kandidat pobedi na predsedničkim izborima, Sjedinjene Države pružiće mu „svu podršku“. Ako izgubi, one „neće bacati svoj novac, jer loš vođa može jedino dovesti do katastrofalnih posledica po jednu zemlju“.
Vašington je svoju vojnu prisutnost u Centralnoj Americi koncentrisao severozapadno od Tegusigalpe, glavnog grada Hondurasa, zemlje koja izlazi na Karipsko more. U vazduhoplovnoj bazi Soto Kano smeštena je Zajednička operativna grupa „Bravo“, bilateralna struktura koja stalno angažuje više od pet stotina američkih vojnika, zvanično zaduženih za humanitarne misije, bezbednosnu obuku i borbu protiv trgovine drogom. Početkom 2025. godine, levičarska predsednica Sjomara Kastro zapretila je prekidom te saradnje, u znak protesta protiv politike deportacije migranata koju je sprovodio Donald Tramp i koja je trebalo da pogodi desetine hiljada državljana ove srednjoameričke zemlje. Otuda i osvetničke poruke američkog predsednika…
„Ni za šta, ni za šta i ni za šta!“
Za slučaj da pojedini stanovnici Hondurasa to nisu dobro razumeli, više od 90.000 građana — svi vlasnici domaćih bankarskih računa na koje pristižu remesas, novčane doznake koje migranti šalju svojim porodicama — primili su između 27. i 29. novembra poruke na mobilne telefone. Link ih je preusmeravao na audio-snimak u kojem im se poručuje da, ukoliko Riksi Moncada (iz iste stranke kao i Kastrova) pobedi na izborima, u decembru neće dobiti svoje remesas. U Hondurasu više od četvrtine bruto domaćeg proizvoda čine upravo te novčane doznake, koje šalje oko dva miliona ljudi nastanjenih u Sjedinjenim Državama. Dana 1. decembra 2025. desilo se „čudo“: kandidat koji je prema anketama gubio izbore, Trampov „prijatelj“, proglašen je pobednikom od strane izbornih vlasti, rezultat koji ostali kandidati odbijaju da priznaju.
Takav ishod umirio je američkog predsednika, koji Kastrovu i Moncadu smatra saveznicama Nikolasa Madura i ranije je upozoravao da bi bolivarijski predsednik „i njegovi narkoteroristi“ mogli „preuzeti još jednu zemlju, kao što su to učinili sa Kubom, Nikaragvom i Venecuelom“. Od septembra 2025. godine Sjedinjene Države su u regionu koncentrisale najveću pomorsku armadu od kubanske raketne krize 1962. godine. Prema rečima američkog predsednika, čija administracija vodi hibridni rat protiv Karakasa, dani čavističkog lidera „su odbrojani“ (Politico, 9. decembar 2025). Njegov pad, nada se on, povukao bi za sobom i slom „kubanskog režima“.
Finansijskim i ekonomskim sankcijama koje guše Venecuelu pridružena je i organizovana kampanja medijske demonizacije Nikolasa Madura, koji je, uostalom, osporavan i u samoj zemlji i u regionu. Vašington je uveo i pomorsku naftnu blokadu Karakasa. Centralna obaveštajna agencija (CIA) dobila je ovlašćenje da sprovodi tajne operacije u cilju mogućih intervencija na teritoriji zemlje, dok američka mornarica pojačava pomorska bombardovanja čamaca optuženih za transport droge. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava okarakterisao je te akcije kao „vansudska pogubljenja“. Do 18. decembra 2025. u njima je stradalo više od stotinu ljudi.
Ovakva mešanja ne izazivaju nikakve proteste u zapadnim prestonicama, koje su inače brze da osude vojne agresije ili izborne manipulacije, pod uslovom da se iste mogu pripisati Moskvi. Strategija, uostalom, funkcioniše. Uoči parlamentarnih izbora u Argentini 26. oktobra, američki predsednik je primenio sličnu ekonomsku i finansijsku ucenu kao u Hondurasu: ili će Buenos Ajres biti preplavljen investicijama i kreditima u slučaju pobede kandidata Bele kuće Havijera Mileja, ili će zemlja biti napuštena i izložena pritiscima, uključujući obustave bilateralne pomoći, povećanju carina, zatvaranju pristupa američkom tržištu. Iako su ankete najavljivale tesnu pobedu, Trampov libertarijanski saveznik na kraju je odneo ubedljivu pobedu nad peronističkom opozicijom.
Brojna su sredstva pritiska i odmazde kojima se Vašington služi prema latinoameričkim državama, kako bi olakšao svoje strateško premeštanje na njihovim teritorijama. Često manje upadljive od otvorenih političkih intervencija, poruka na platformi Truth Social (…)
