Na palubi Snarka, jedrilice koju je dao da se sagradi uz velike troškove, Džek London (1876–1916), već bogat i slavan, između leta 1907. i februara 1908. godine, ploveći između Honolulua i Papeetea, piše Martina Idna. Roman — koji prati malo verovatan društveni uspon mladog kalifornijskog mornara — najčešće se čita kao romanizovana autobiografija. Uprkos značajnim razlikama u njihovim životnim putanjama, London i Martin Idn za svega nekoliko godina prelaze iz ekonomski i kulturno podređenih pozicija u društvenom prostoru u dominantne pozicije: postaju bogati i priznati pisci. Fransis Lakasen Londonovu biografiju opisuje kao „blistavi uspeh sina naroda“, dok Šantal Žake u Martinu Idnu vidi „savršenu ilustraciju“ jedne „metamorfoze“ — telesne i kulturne — koja od pojedinca pravi „suprotnost onome što je bio“. Danas se i Martin Idn i sam London zaista nalaze u repertoaru ideal-tipskih figura „klasnih prebega“: Ani Erno, Didije Eribon, Eduar Luj i drugi.
Prikaz klasne migracije Martina Idna, kroz scene i sekvence koje London bira, zaista nalikuje onome kako bi je opisao sociolog: narativna logika razdvaja bitno od sporednog, a redosled je gotovo uvek organizovan kao niz uzročno-posledičnih veza koje omogućavaju rekonstrukciju etapa jedne putanje i konverzije dispozicija koje ona podrazumeva.
Tako prva dva poglavlja, koja veoma precizno opisuju iskustvo sudara između spontanog načina bivstvovanja (odnosno, sociološki rečeno, habitusa) mladića iz narodskih klasa i kuće, ukusa i lepog ponašanja jedne obrazovane i buržoaske porodice koja ga prima — porodice Mors — predstavljaju pravi sociološki dokument o toj vrsti situacije. Iskustvo neusklađenosti između dispozicija jednog pojedinca i društvene situacije u koju je bačen podrazumeva oblik (prisilne) refleksivnosti i objektivaciju sopstvenog habitusa, koji Martin Idn tom prilikom otkriva. Uviđa da je nespretan, da nema ni oko, ni sluh, niti, uopšte, ukuse, šeme opažanja i vrednovanja prilagođene simboličkim dobrima (slikarstvo, poezija itd.) karakterističnim za taj svet. Ali svest o sopstvenoj nespretnosti i manjkavostima nameće mu pre povlačenje nego izlaganje jednog egzotičnog habitusa. Martin Idn tako izneverava očekivanja domaćina, jer je mnogo manje slikovit nego što je najavljeno: „Nije znao da njegovo ćutanje predstavlja demanti Arturu Morsu, koji im je prethodne večeri rekao da će dovesti divljaka na večeru, ali da ne treba da se plaše, jer će ih taj divljak sigurno zanimati.“
Privlačnost (udružena sa zastrašenošću) koju na njega vrši način života porodice Mors, njegova (veoma eterična) zaljubljenost u Rut, Arturinu sestru, koja u njegovim očima idealno oličava „Kulturu“, ali i, naizgled paradoksalna, privlačnost koju on sam izaziva kod mlade žene, pokretači su jednog metodičnog napora akulturacije.
Društvena konverzija Martina Idna najpre prolazi kroz korekciju niza telesnih praksi (kozmetičkih i odevnih). Rut ga vodi i kroz proces ispravljanja njegovog jezičkog habitusa. Metamorfoza se nastavlja kroz ubrzanu autodidaktičku obuku koja iz temelja menja njegove ukuse i interesovanja.
„Postao je stranac“
Tokom tog metodičnog rada telesne transformacije i kulturne akumulacije, nove dispozicije junaka ne nastaju ex nihilo; one se inkorporiraju polazeći od već stečenih dispozicija. Očuvanje pojedinih otpornih dispozicija — ono što Pjer Burdije naziva „efektom histerezije“ — objašnjava zašto habitus Martina Idna sadrži napetosti i protivrečnosti. Od habitusa povezanog sa životnim uslovima mornara zadržao je nekoliko prepoznatljivih crta: oblik jednostavnosti koji diskredituje svaku vrstu pretencioznosti ili nadmenosti, skeptični materijalizam, vrednovanje fizičke snage kao ključne dimenzije muškosti, nužnost rada pretvorenu u vrlinu, praktičnu solidarnost koja se ispoljava kroz velikodušnost, kao i realistički hedonizam koji se izražava u smislu za radost i slavlje. Sve su (…)
