Čak i za kralja patetike Donalda Trampa, tvrdnja da bi njegov „mirovni sporazum“ za Gazu mogao da uspostavi „večni mir“ na Bliskom istoku deluje naročito razmetljivo. Protivrečnost je očigledna: ambicija večnosti stoji uz „mirovni plan“ verovatno najnemarnije skrojen u istoriji izraelsko-arapskog sukoba. Dokument od dvadeset tačaka, koji je Tramp objavio u Beloj kući 29. septembra, u prisustvu izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, ostavlja po strani niz ključnih pitanja. Jedini konkretan deo odnosi se na oslobađanje dvadeset izraelskih talaca koji su još živi, a koje drže Hamas i njegovi saveznici, u zamenu za oslobađanje 250 Palestinaca osuđenih na doživotni zatvor, kao i 1.700 stanovnika Gaze uhapšenih posle 7. oktobra 2023. i do danas pritvorenih bez optužnice, što praktično znači da su i oni taoci.
Osim te razmene, plan ponavlja teme o kojima se govori još od prvih meseci rata u palestinskoj enklavi: vojno i političko „uklanjanje“ Hamasa, mogućnost povlačenja izraelskih trupa koje bi bilo delimično, postepeno i uslovljeno, kao i stavljanje stanovnika Gaze pod upravu „reformisane“ Palestinske samouprave („revitalizovane“, govorio je Džozef Bajden dok je još bio predsednik), nakon prelazne kontrole koju bi vršila međunarodna zajednica sastavljena pretežno od regionalnih trupa. Novine u Trampovom planu očekivano odražavaju njegove lične zamisli. Ubrzo posle druge inauguracije američki predsednik je, vođen instinktom građevinskog investitora koji snažno prožima njegovu spoljnu politiku, izrazio želju da prisvoji taj pojas zemlje i pretvori ga u biznis „rivijeru“.
Obnova sistema mandata
Prema novom planu, Gaza bi bila stavljena pod tutorstvo „mirovnog saveta“ kojim bi predsedavao lično Tramp. Taj savet bi nadgledao sprovođenje „Trampovog plana ekonomskog razvoja“ kako bi se Gaza „obnovila i pokrenula“, sa stvaranjem „specijalne ekonomske zone“, dakle slobodne zone. Ovo stavljanje enklave pod starateljstvo proizlazi iz iste inspiracije koja je posle hladnog rata podsticala ideju o obnavljanju kolonijalnih mandata iz međuratnog perioda za „propale države“. Nakon rata koji je NATO vodio 1999, Kosovo je povereno Misiji privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu (MINUK), uz podršku KFOR-a. Iskustvo koje je tada stekao Toni Bler verovatno je oblikovalo njegov doprinos izradi Trampovog plana i opravdalo njegovo imenovanje u „mirovni savet“.
Postoji, međutim, važna razlika. Ne bi Ujedinjene nacije, nego Sjedinjene Države upravljale palestinskom teritorijom pod tutorstvom. Verovatno će isto važiti i za „međunarodne stabilizacione snage“ predviđene za Gazu, čije ime podseća na snage formirane za Bosnu i Hercegovinu u decembru 1996. (SFOR, pod okriljem NATO-a). Tramp je do sada odbijao da planirani kontingent za Gazu stavi pod nadzor UN, kako mu izgleda predlažu egipatski i turski predsednik, koji su se 13. oktobra u Šarm el-Šeiku sastali sa njim i emirom Katara, uz prisustvo više šefova država i vlada, da bi svečano potpisali „Trampovu deklaraciju za trajan mir i prosperitet“. Glavna funkcija tog veoma neodređeno napisanog dokumenta, kao i same ceremonije u Šarm el-Šeiku, bila je da potvrdi „Trampov mirovni sporazum“. Sveprisutnost imena američkog predsednika svedoči o njegovom izraženom narcizmu, ali i o servilnosti međunarodnih partnera.
U ovom trenutku, ipak, više će na sastav — još uvek hipotetičnih — međunarodnih snaga za Gazu uticati stav Hamasa nego pitanje pod čijim će tutorstvom biti ta teritorija. Islamski pokret do sada nije prihvatio odredbe plana o razoružanju. Saopštenje koje je objavio 3. oktobra, a koje je Tramp požurio da predstavi kao saglasnost sa planom, zapravo prihvata isključivo razmenu zarobljenika. (…)
