Balkan je dugo nosio neobičnu reputaciju. Istovremeno zabrinjavajuću i zavodljivu. Nejasna zona neodređenih granica, u „zapadnoj“ imaginaciji budio je i snove i jezu: tajanstveno lice neke „druge Evrope“, divlje i primitivne, ali i obdarene autentičnošću koja je navodno napustila moderni svet. Dovoljno da podstakne raznovrsne projekte i fantazije. Tako je nastala i šarmantna ruritanska romansa, poseban književni žanr koji se razvio u anglosaksonskom svetu krajem XIX veka, a potom i u ostatku Evrope. Ruritanija je operetska monarhija, fantazija koja se poigrava klišeima vezanim za Balkan, izmišljena zemlja britanskog pisca Entonija Hopa u romanu Zatvorenik iz Zende iz 1894. godine, koji je doživeo brojna preoblikovanja i dugotrajan uspeh. Ruritanija je među prvim imaginarnim državama, kojih će potom biti sve više, smeštenih negde u jugoistočnu Evropu, sa toponimijom čas slovenskom, čas germanskom. Najpoznatiji stripovski primeri jesu Sildavija i Bordurija, kroz koje prolazi reporter Tintin.
Te zamišljene zemlje gotovo su uvek monarhije, velike kneževine ili principati u kojima je legitimni vladar žrtva uzurpacije ili nestaje bez naslednika, da bi splet srećnih okolnosti, zahvaljujući strancu koji je slučajno stigao u nepoznatu zemlju, razrešio zaplet. Taj stranac postaje prijatelj princa ili se otkriva kao njegov naslednik. Samo jedna od prvih ruritanskih romansi, Princ Oto iz 1885. škotskog pisca Roberta Luisa Stivensona, prati drugačiji tok: lenji suveren kneževine Grunewald biva zbačen, a zemlja postaje republika.
Ove male države prizivaju uspomenu na Sveto rimsko carstvo, ukinuto 1806. godine, i naročito na austrijsku imperiju, koja ga je nasledila mesto i kasnije postala dvojna austrougarska monarhija. Nakon italijanskog ujedinjenja, upravo je ona i dalje obilovala malim gospodstvima i kneževinama okupljenim pod habzburškim žezlom, čija je vlast bila osporavana sve snažnijim nacionalnim zahtevima. Ruritanski romani, uglavnom utopije smeštene u neodređenu sadašnjost savremenu njihovom nastanku, nemaju drugu političku poruku osim nostalgije za arhaičnim institucijama. Narod je u njima najčešće legitimistički nastrojen i pasivan, a zapleti gotovo potpuno zanemaruju (…)
