Pokrenut sa velike pijace u Teheranu 28. decembra, iranski ustanak se brzo radikalizuje. „Ovo je godina krvi!“, „Smrt diktatoru!“ – prevladava odlučnost da se sa postojećom vlašću konačno raskrsti. Ono što je još donedavno delovalo nezamislivo sada izbija na površinu: pojavljuju se zastave bivšeg režima, dok se pozivi na okupljanje upućuju iz inostranstva, od strane Reze Pahlavija, sina poslednjeg šaha.
„Ne izlazite!“, „Pazite na decu!“ – vlasti putem poruka upozoravaju porodice. Desetog dana, 8. januara, nasilje preplavljuje ulice. U tom trenutku postaje gotovo nemoguće proceniti stvarne razmere pobune: koliki je njen zaista ustanički karakter, kakva je eventualna uloga spoljnih aktera, gde prestaju policijske provokacije, a gde počinje svesna odluka vlasti da svaki oblik otpora uguši, makar po cenu masakra. Prekid interneta, uveden nekoliko sati pre nego što su na ulice izašle naoružane jedinice, govori sam za sebe, kao i odbijanje da se izdaju vize stranim novinarima.
Obustava komunikacija, a potom i njihova stroga kontrola, onemogućavaju da se sagledaju svi unutrašnji mehanizmi krize i da se izvuče precizan bilans represije. Pojedine organizacije sa sedištem u inostranstvu već sredinom januara pominju gotovo tri i po hiljade mrtvih. U televizijskom obraćanju 17. januara, vrhovni vođa Ali Hamenei priznaje smrt „nekoliko hiljada“ ljudi, ponekad „na nečovečan i surov način“, ali odgovornost za masakre prebacuje na „strane agente“. Broj ranjenih i pritvorenih meri se hiljadama. Mnogi čekaju presudu koja može značiti i vešanje. Zvanični bilans, objavljen 21. januara, govori o 3.117 mrtvih.
Ova nova faza nasilnih sukoba, sa svim svojim stvarnim ili pretpostavljenim intrigama, uklapa se u dugu istoriju borbi za vlast u Iranu. Reza-šah dolazi na vlast državnim udarom 1921. godine, a četiri godine kasnije uspostavlja dinastiju Pahlavi. Godine 1953, kako bi zbacili premijera Mohamada Mosadeka, koji je nacionalizovao naftu, Britanci i Amerikanci podstiču demonstracije i oslanjaju se na sina Reze-šaha, šaha Mohamada Rezu Pahlavija. Uoči revolucije iz februara 1979, poslednje mesece monarhije obeležava žestoka represija, praćena masovnim protestima.
Već od 1981. godine, republikanske i levičarske političke snage bivaju sistematski uklanjane u krvi, u okviru režima koji ne trpi nikakvu disonantnu reč. Veliki socijalni sukobi, praćeni represijom, obeležavaju maj 1982, 1983. i 1984. godine. Leta 1988, na samom kraju rata sa Irakom, likvidacija hiljada političkih zatvorenika predstavlja vrhunac terora u kojem su učestvovali i pojedini današnji nosioci vlasti, među njima i Ali Hamenei, koji 1989. nasleđuje Ruholaha Homeinija. Od tada se svaki talas protesta završava hapšenjima i likvidacijama: studentske demonstracije 1999; pokret „Gde je moj glas?“ posle predsedničkih izbora 2009; pobuna protiv poskupljenja goriva 2019; pokret „Žena, život, sloboda“ nakon smrti Mahse Amini u septembru 2022. godine.
Za razliku od ranijih pobuna, u čijoj su pozadini ekonomska i socijalna pitanja često ostajala u senci, u nastanku sadašnjeg ustanka ona dolaze u prvi plan. Kako ističe istoričar Ervand Abrahamian, „reč je o (…)
