Treba li imati vremena na bacanje da bi se ponovo zainteresovali za psihoanalizu? Nestala je s radara, a gotovo niko se zbog toga nije žalio. Dugo smatrana mišljenjem i praksom emancipacije, uspela je čak i u tom podvigu da postane omražena „levičarima“. Istina je da je i sama dala povoda, poput sektaških skretanja, hermetičnosti, a naročito zbog masovnog prelaženja u redove sila simboličkog poretka, na primer kao „naučno“ pokriće za La Manif pour tous (manifestacije koje su se održavale u vreme predsednikovanja socijaliste Fransoa Olanda, nakon obznanjivanja predloga zakona kojim bi se dozvoljavalo usvajanje dece od strane istopolnih partnera, prim. prev) i njen slogan „Porodica je tata i mama“.
Promena klime: psihoanalitičke kategorije se ponovo pojavljuju, diskurs radikalne levice se njima iznova ispunjava, bilo da u njima traži analitičku vrednost za razumevanje sadašnjeg trenutka, bilo da ih kritikuje, u svakom slučaju, znak je da ponovo postoje. Autorke i autori ovog teksta svakako se zbog toga neće žaliti: upravo im je to i bila namera.
Međutim, ta renesansa ne prolazi bez automatskog ponovnog naoružavanja refleksnih sumnji: „Ne treba psihologizovati.“ Preskočićemo zbrku između psihološkog i psihičkog — koje razdvaja čitav ponor — jer je „kritička“ namera sasvim jasna: pogrešili bismo ako bismo gledali samo ono što se dešava „u glavama pojedinaca (na vlasti)“. Kada bi to zaista bio slučaj, otpor bi bio sasvim opravdan. I zaista, brojni savremeni pokušaji „ponovne upotrebe“ psihoanalize potvrđuju metodološku sumnju: još od Émila Dirkema znamo da se društveno ne objašnjava individualnim faktorima. Najviše bode oči beda diskursa koji, zagledani u poremećaje kojima je pun savremeni svet, posmatraju Donalda Trampa, Havijera Mileija ili Emanuela Makrona, i kao objašnjenje nude jedino: „On je lud.“
Ili pak misle da zvuče ozbiljnije kada se na sve strane razbacuju objašnjenjima u terminima „nagona“. Tako saznajemo da, kao objašnjenje fašizma, postoje „fašistički nagoni“, i eto zašto vam je ćerka nema. Mora da je reč o nekoj novoj vrsti nagona, srodnoj „nagonu smrti“? Ili to znači da nagona ranije nije bilo, pa se odjednom vraća, u isključivo fašističkom izdanju?
Fašistički nagoni ne padaju s neba
U stvari... ne. Ne postoje „fašistički nagoni“ koji su, potpuno formirani, čekali u nekom nebu zlih formacija da se sruče na svet, poput bezuzročne monstruoznosti. Isto važi, a fortiori, i za „ludaka“, tu nerazumljivu anomaliju čije prizivanje dodatno muti političko razumevanje, tamo gde bi trebalo povećati njegovu preciznost. Mislilo se, uostalom, da posle Mišela Fukoa, Žila Deleza i Feliksa Gatarija više nije moguće koristiti figuru ludila u svrhu monstruozne osude, naročito ne na levici. U svakom slučaju, pogrešna upotreba kategorija otupljuje njihovu oštricu i osuđuje na besmisao svaku analizu koja se u potpunosti svodi na „čudne pojedince“, nastanjene „mračnim silama“. A čudovišta ne izlaze iz pećina ništa više nego što fašistički nagoni padaju s neba.
Postoji nagon, kao temeljna pokretačka sila, čiji se pojam može strogo konstruisati, i pre svega naglasiti koliko je on pododređen. To znači da je, u načelu — kako je Sigmund Frojd savršeno uočio — sposoban da se uloži bukvalno u bilo koji objekat, u bilo koju praksu. Prema čemu? To Frojd nije video u istoj meri. Prema režimima u koje ga uvode društvene formacije u kojima deluje. Nagon sam po sebi ne objašnjava ništa i nikada neće objasniti ništa. Ono što može imati objašnjavajuću vrednost nalazi se u režimima nagonskosti oblikovanim u i kroz socioistorijske strukture.
Ovakve apstrakcije mogu delovati suvo, ali „govorljivih vinjeta“ u savremenom periodu ne manjka. Setimo se, na primer, novih vrsta inscenacija koje su se pojavile u objavama izraelskih vojnika tokom genocida u Gazi. Alfa-mužjaci s jurišnim puškama fotografišu se obučeni u donji veš palestinskih žena, ubijenih ili u bekstvu. Zapanjujuća nepriličnost seksualnog, koje se vraća u spoju sa masakrirajućim nasiljem. Da se ratna devastacija često, i užasno, vezuje za seksualno — u obliku silovanja — to nije novost. Kada dehumanizacija prođe sve potrebne pragove, silovanja se čak mogu izvući iz tame u kojoj se obično drže i pretvoriti u predmet institucionalne debate, na punom svetlu dana, sasvim legitimno, kao na onom sastanku parlamentaraca gde se, bez trunke stida, razmenjuju suprotni argumenti o pravu da se palestinski zatvorenici sodomišu. Ali kada gledamo te vojnike u spavaćicama među ruševinama uništenih stanova, jasno je da se radi o nečem drugom: o povratku nagona u sasvim drugačije oblikovanom režimu. I o režimu koji je očigledno priznat od čitavog društvenog tela, jer te fotografije nisu izolovani činovi, već su deljene s oduševljenjem. Više nismo u registru sirove destruktivne provale kakvu predstavlja silovanje: ovde je na delu vrlo specifičan režim nagonskosti.
Zato, kada neki autor danas tvrdi da fašizacija „počinje od ludaka“, odgovor je: nipošto. Upravo suprotno, fašizacija počinje od struktura. Na primer, od struktura kolonijalne države, čiji je suprematistički rasizam krajnja tačka, i koje određuju status „ljudskih životinja“, čime masakr i ponižavanje postaju dopušteni. Teza je u stvari vrlo opšta: socioistorijske strukture odlučuju o tome koje su nagonske potrage dozvoljene, one raspodeljuju ovlašćenja i time pogoduju razvoju određenih psihičkih struktura, onih koje su najspremnije da ta ovlašćenja sprovode, tim revnosnije što dobijaju punu saglasnost poretka dominacije. Može se, dakle, ići dotle da se kaže da društvene strukture selektuju psihičke strukture koje su im adekvatne.
Procesi „globalizacije“, na primer, tokom tri decenije proizveli su novo stanje ekonomskih struktura u kojem je kapital stekao strateške slobode bez presedana: mogućnost svih vrsta međunarodnih konkurentskih arbitraža — fiskalnih, pravnih, regulatornih, industrijskih, komercijalnih itd. Mobilnost dobijena kroz sukcesivne deregulacije omogućava da se globalne ili lokalne administrativne jedinice doslovno ucenjuju, pod pretnjom povlačenja investicija pri najmanjoj smetnji. Kako bi takva nova strateška pozicija kapitala — koja omogućava ne samo da se sve zahteva, već i da se sve dobije — mogla da ne ostavi dubok trag u glavama (…)
