Povodom obeležavanja osamdesete godišnjice kineske pobede nad Japanom, zapadni mediji su požurili da umanje ulogu Komunističke partije Kine (KPK) tokom Drugog svetskog rata. Neki su otišli i dalje, sugerišući da Kina uopšte nije imala značajnu ulogu u sukobu. Četvrtog septembra visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, Kaja Kalas, izjavila je da ju je „iznenadilo“ kada je jedan ruski diplomata pomenuo Moskvu i Peking kao deo pobedničke koalicije iz 1945. godine.
Takvu tvrdnju, međutim, teško je održati bez potpunog gubitka kredibiliteta. Borbe na kineskom frontu bile su razorne, štaviše reč je o najdužem ratnom sukobu koji je vodila neka od saveznica, započetom još 1937. japanskim napadom na sever Kine. Osam godina kasnije, dvadeset miliona Kineza bilo je mrtvo, a do sto miliona raseljeno.
Zato se pojavila blaža verzija iste teze, koju je 3. septembra na France Inter-u izneo Pjer Aski. Kina se zaista borila, priznao je on, ali „većina ozbiljnih istoričara slaže se da su komunisti čuvali svoje snage tokom rata, prepuštajući glavne borbe nacionalističkoj vojsci Čang Kaj-šeka. (…) Tokom Drugog svetskog rata komunisti su se zapravo pripremali za sledeći sukob — građanski rat koji je usledio posle japanske kapitulacije i završio se pobedom Maoa Cedunga i proglašenjem Narodne Republike 1. oktobra 1949.“
Ujedinjeni front protiv Japana
Sličnu interpretaciju, dan kasnije, ponovio je Stiv Benon, bivši savetnik Donalda Trampa. Govoreći na Nacionalnoj konferenciji konzervativaca o Samitu Šangajske organizacije za saradnju 2025, Benon je tvrdio da je cilj događaja bio da se „Komunistička partija Kine predstavi kao pobednica u Drugom svetskom ratu, iako nije učinila gotovo ništa osim što se borila protiv nacionalista (…) jer je njen plan od početka bio da, nakon rata s Japancima, preuzme vlast u zemlji“. Ovakva tumačenja obično se oslanjaju na činjenicu da su se snage KPK tokom rata udesetostručile — od oko 40.000 vojnika 1937. na više od 900.000 1945. godine. Po toj logici, partija je rasla zahvaljujući tome što se „nije borila“. Ali nijedan istorijski dokaz ne potvrđuje takvu pretpostavku.
Kina koja je vodila rat protiv Japana bila je duboko podeljena. Nacionalistička partija (Kuomintang, KMT) ostvarila je značajan napredak u obnovi zemlje i bila na korak od potpunog uništenja svog glavnog unutrašnjeg protivnika — komunističkog pokreta — kada je Tokio pokrenuo ofanzivu. Sve se tada preokrenulo. Unutar vlade i društva rasli su zahtevi za formiranjem široke nacionalne koalicije. Čang Kaj-šek to je u početku odbijao, smatrajući komuniste većom pretnjom od Japanaca. Tek nakon što ga je u decembru 1936. u gradu Sijanu kidnapovao jedan od njegovih generala, želeći da ga primora na savez, pristao je da se formira Ujedinjeni front.
Na papiru ujedinjena, Kina je tako ušla u rat za sopstvenu odbranu. Usledio je dug i iscrpljujući otpor koji je zahtevao ogromne žrtve. Razaranja su poništila ekonomski napredak postignut pre rata. U prvim godinama sukoba Kina je dobijala vrlo malo spoljne pomoći, izuzev one iz Sovjetskog Saveza, u vidu savetnika, novca, opreme i (…)
