Bivši predsednik Hondurasa Manuel Zelaja svrgnut je 28. juna 2009. godine vojnim udarom, u trenutku kada je „ružičasto-crveni“ talas zahvatao Latinsku Ameriku. Kao odgovor na taj državni udar nastao je Nacionalni front narodne otpornosti (FNRP), iz kojeg je kasnije proistekla levičarska partija Sloboda i preporod (Libre). Posle više od dvanaest godina „narko-diktature“, kako to ovde nazivaju, ta partija je konačno došla na vlast 27. januara 2022. godine, kada je predsedničku funkciju preuzela Sjomara Kastro, supruga Manuela Zelaje.
Nacionalni koordinator partije Libre i glavni savetnik predsednice, Zelaja nas prima u zgradi Predsedničke palate u Tegusigalpi. Bliži se jedanaest sati uveče. U susednoj prostoriji čekaju elegantno odeveni muškarci, aktivisti u košuljama zavrnutih rukava, jedna poslanica odlučnog pogleda i jedan gospodin s brižljivo oblikovanom frizurom, u crnom odelu, sa žutom kravatom i lakovanim cipelama. Da bi im olakšao čekanje, službenik im donosi flaše s vodom i šolje kafe.
Zelaja sedi udobno zavaljen u fotelju, usred velikog salona. U dve minute otpravlja jednog upornog posetioca, proverava telefon, čita dokument, razmenjuje par reči s poslanicom, vraća se na poruke, postavlja pitanja saradnicima, nervira se zbog video-snimka koji treba izmeniti. Topao, otvoren i naviknut na neposredan ton, započinje razgovor koji smo dogovorili: „Libre je osvojio predsedništvo, ali takozvana liberalna demokratija ne dozvoljava ti da imaš stvarnu moć. Reakcionarne snage i dalje drže u svojim rukama kongres, vrhovni sud, banke, multinacionalke, crkve, privatni biznis…“ Kad govori o „manevrima opozicije“, podiže glas: „Pokušaće sve da se vrate na vlast. Čak žele da spreče izbore 30. novembra! Ali, ma koliko to koštalo, mi ćemo ih održati.“ Tačno u ponoć, kao i obično, „Mel“, kako ga njegovi simpatizeri od milošte zovu, nastavlja da radi sve do jedan ujutru.
Honduras se vratio iz ponora. Nakon 2009. godine, na scenu su stupili oni koje ovde nazivaju „oligarhijom“ (ili „deset porodica“), bezbednosne snage, mediji, Vašington i — kako se kasnije otkrilo — mafija. Tri kontrolisana izborna ciklusa (2009, 2013, 2017) donela su dokazane prevare. Iz njih su proizašla dvojica neoliberalnih predsednika iz Nacionalne partije (PN): Porfirio Lobo (2010–2014) i Huan Orlando Ernandes, poznat kao JOH (2014–2022). U želji da sebi obezbedi reizbor 2017. godine, JOH je otvoreno prekršio ustav.
Koncentracija vlasti, militarizacija, opšta represija. Vrhovni sud, tužioci i sudije bili su potkupljeni, a pravosudni aparat u potpunom raspadu. „Kada je ceo sistem korumpiran“, objašnjava Riksi Moncada, ministarka odbrane do 27. maja ove godine i sadašnja predsednička kandidatkinja partije Libre, „bezbednosne strukture se urušavaju. Mafija i narko-karteli to iskorišćavaju, a rezultat su ubistva, zločini i nasilje na ulicama.“ Honduras je postao najnasilnija zemlja Centralne Amerike (56,7 ubistava na 100.000 stanovnika 2016, nakon rekordnih 86,5 u 2011). U istom periodu, stopa siromaštva skočila je s 60% u 2009. na 74% u 2021, dok je ekstremno siromaštvo dostiglo 54%. Hiljade ljudi, organizovanih u migrantske karavane — njih sedam hiljada samo 2018. — pešice su kretale na trohiljadukilometarsko putovanje kroz Centralnu Ameriku i Meksiko, u nadi da će stići do Sjedinjenih Država.
Tokom tih olovnih godina, Bela kuća, Pentagon, Stejt department i američka Uprava za suzbijanje narkotika (DEA) štitili su honduraške vlasti. Kao pouzdani bedem protiv lokalne levice, ti režimi su istovremeno služili američkim ekonomskim i diplomatskim interesima. Ipak, po završetku mandata bivši predsednik Lobo, optužen za „značajnu korupciju“, dobio je zabranu ulaska u Sjedinjene Države. Brat predsednika Ernandesa, Toni Ernandes, osuđen je na doživotni zatvor zbog trgovine drogom, a kada je levica pobedila na izborima, i sam JOH, postao je nepotreban, izručen je američkom pravosuđu i osuđen na 45 godina zatvora zbog istog zločina.
Ozbiljna glavobolja za Džozefa Bajdena, koji je upravo stupio na dužnost 2021. godine. Želeći da se revanšira, Donald Tramp ga je optuživao za migrantski talas koji je eksplodirao posle pandemije kovida-19. Da bi stabilizovao Centralnu Ameriku i smanjio priliv izbeglica, Vašingtonu su bili potrebni bar donekle pristojni režimi. Američke vlasti su tada jasno stavile do znanja honduraškim institucijama, tesno vezanim za Nacionalnu partiju, da se na predsedničkim izborima u novembru ne sme ponoviti prevara.
Demokratska logika je, od tog trenutka, poštovana. Pokazavši se kao vešt strateg, „Mel“ je uspeo da objedini različite centre otpora u društvu. Njegova supruga, Siomara Kastro, nikada nije bila puka figura bez moći. Kao rukovodilac važnog socijalnog programa Red Solidaria, posle državnog udara pridružila se FNRP-u, udisala suzavac rame uz rame s narodom i učestvovala u protestima. Omiljena među siromašnima, ona je na kraju ubedljivo pobedila.
„Kada je Siomara preuzela predsedničku funkciju“, priseća se Moncada uz ironičan osmeh, „mediji — koji svi pripadaju vladajućoj klasi — zavapili su da dolazi apokalipsa. Govorili su da ona nije sposobna, da će uništiti ekonomiju, da se sprema diktatura, pa su vadili Čavesa, Fidela, Nikaragvu, i bla, bla, bla…“ Osmeh joj tada nestaje s lica: „I danas se te njihove manipulacije nastavljaju.“
Od samog početka mandata Siomare Kastro, partija Libre suočava se s prvim ozbiljnim udarcem. U savezu sa Partijom spasa Hondurasa (PSH), imala je samo nekoliko glasova manje od većine u Kongresu, što je teoretski omogućavalo usvajanje zakona kroz nekoliko političkih dogovora. Ipak, dve frakcije unutar poslaničkog kluba počele su da se spore oko predsedavanja parlamentom. „Kao i u drugim zemljama“, objašnjava potpredsednik Kongresa Ugo Noe Pino, „pojedini kandidati imaju više ličnih ambicija i interesa nego odanosti stranci.“ Pre državnog udara, neki od njih pripadali su tradicionalnim partijama — pre svega Liberalnoj partiji (PL), iz čijeg je levog krila potekao i sam Zelaja, dok ju je državni udar trajno podelio. Drugi su došli iz PSH, stranke koju je osnovao Salvador Nasrala, oportunista bez ideološkog kompasa. Nakon povremenih saveza s Libreom, danas je upravo on kandidat PL-a na predsedničkim izborima. Za sve te preletače, program je sekundaran. Osam disidenata, koje je predsednica javno osudila, na kraju je prešlo (ili se vratilo) u PL. Tako je Libre, koji već nije imao kontrolu nad Vrhovnim sudom, javnim tužilaštvom i tri četvrtine opština, odmah izgubio i Kongres. Time je zadatak postao daleko složeniji.
Ipak, mlada generacija ministara i kadrova iz redova narodnog otpora pokreće „socijalističku i demokratsku“ obnovu zemlje. Za nekoliko meseci, državne energetske i telekomunikacione kompanije ponovo su vraćene pod javnu kontrolu; više od milion siromašnih porodica dobilo je besplatnu električnu energiju, besplatno školovanje i školske obroke za decu. Stipendije za studente, novčane pomoći majkama i starijima, gradnja osam bolnica (najnaprednija završena 45%), velika ulaganja u elektro-mrežu. Nikada u istoriji Hondurasa nije izgrađeno toliko puteva, niti je toliko blatnjavih seoskih drumova pretvoreno u prohodne staze.
Pošto nema velikih industrija, ekonomija se oslanja na maquiladore (fabrike za podugovaranje) i poljoprivredu. „To je sektor u ruševinama“, kaže Rafael Alegrija, zamenik ministra zaduženog za Nacionalni agrarni institut (INA). Zatrpan poslom, bivši seljački sindikalista, koordinator pokreta Via Campesina i lider narodne otpornosti, pristaje da nas (…)
