Danas se pojmu radikalno prevashodno daje negativno značenje. On se vezuje uz ekstremizam, fundamentalizam ili terorizam. Radikalno se obično tumači kao nešto opasno, nasilno, ono ima tendenciju izazivanja nereda i straha. Ono je suprotno staloženom i mirnom životu. Ono je neizvesno i eksperimentalno, reaktivno, iracionalno i stoga, anti-civilizacijsko. Na suprotnoj strani radikalnog stoji umereno, promišljeno i racionalno. Posebno u savremenom političkom vokabularu izražena je kategorija realnog. Radikalno je stoga, uz sve navedeno shvaćeno i kao nešto nerealno. Kada je reč o političkim idejama i partijama, zagovornici radikalnih politika smešteni su u levi i desni ugao ideološkog spektra. S druge strane, u srži ideloškog centra je pro-sistemska, sigurna politika, “politika mogućeg”. Nadovezujući se na rečeno, bilo bi korisno najpre na konceptualnom nivou, a potom i u kontekstu Evrope i Srbije, dodatno problematizvati pojam radikalnog, tako što bi mu se prišlo iz drugačije perspektive od aktuelno hegemone. U tom ključu, jedna od najinteresantnijih kontroverzi je upravo ona na kojoj se razilaze desna i leva radikalna politika. Nakon toga treba pružiti i odgovore na pitanja kao što su: Da li je Srbiji danas potrebna ili možda neophodna radikalna politika; na kojim bi se poljima, u kojoj formi i sa kakvim sadržajem ta radikalna politika mogla pojaviti; ko bi mogli biti njeni nosioci?
Semantika reči navodi nas na zaključak da ono što je radikalno, ide “duboko”. Poreklo reči je starolatinsko, radix i označava koren. Stoga je današnja upotreba izraza poput “radikalnih reformi” oksimoronskog tipa. Ovakvi se izrazi ponekad upotrebljavaju od strane pro-sistemskog političkog mainstream-a, ne bi li se rečju reforma zadržao prizvuk sigurnosti i promišljenosti, dok termin radikalno pokušava da prida veći značaj reformama koje za razliku od radikalnog čina, idu u širinu, ne i u dubinu. U opisu reformi o kojima često slušamo jeste suprotstavljanje posledicama proisteklim iz određenih (društveno-ekonomskih) temelja. Kada govorimo o radikalnom činu sa druge strane, reč je o promeni koja se ne bavi posledicama, već prodire u samu srž i bavi se uzrocima ili, korenom problema. U skladu sa linijom koja razdvaja dve vrste promena, jednu koja se bavi posledicama i drugu koja se hvata u koštac sa uzrocima, različite političke opcije mogu se opredeliti za metod koji njima više odgovara.
Druga važna napomena tiče se negativne konotacije koju sa sobom nosi reč radikalno. Nemački pravnik Herbert Forverk u svom kratkom eseju iz 1920. “Pravo na upotrebu sile”, navodi da je “pravo na revoluciju pojmovno nemoguće”. Drugim rečima, pravo na radikalnu promenu, unutar datog sistema, sa sobom nosi logičku omašku – jer ne postoji mogućnost da sistem ozvaniči pravo da ga se iz temelja uruši. Stoga, dok smo unutar sistema i operišemo u njegovom diskursu služeći se pravima koja nam je on (sistem) pružio, mi pravno govoreći, ne možemo zahtevati radikalnu promenu. Zato nam zadati okvir političke zajednice u kojoj živimo, a to je Srbija, nalaže da je radikalna promena opasna, protiv-zakonita i zato je se demonizuje u javnosti čije okvire postavlja ponovo on, sistem. Tu naravno nema ničeg čudnog jer bi u suprotnom to bilo kao da vam neko da pravo da mu odsečete noge na kojima stoji. Bio bi to čist mazohizam, a pre se čini da su porivi većeg dela tvoraca sistemskih okvira oličenim u nacionalnim državama širom sveta, sadistički.
Pored toga što je “opasna”, radikalna promena je iz vizure sistema i nasilna. Takvim se, logično, očitava politički čin koji negira postojeće zakone. Kako smo već pojasnili, negiranje zakona nužno je ukoliko želite sprovesti nešto što vam zakonski nije dozvoljeno. Međutim, radikalni čin može se posmatrati i kao nasilni odgovor nosioca političkog subjektiviteta (naroda) na praksu nasilnog očuvanja poretka koji tom istom narodu negira pravo na to da bude ono što po demokratskom načelu mora biti: nosiocem vlasti koga politička elita samo predstavlja, a ne nad kojim vlada. Zato je nasilni karakter koji se obično pripisuje radikalnom, ništa drugo do izvan- sistemski odgovor na nasilne temelje toga sistema i pronalazak alternative izvan okvira nasilnog poretka.
Gledano “iznutra”, radikalna promena čini se kako je već navedeno, nerealnom ili nemogućom. Čak i ako su posledice ustrojstva političke zajednice i njenih temelja na samoj granici podnošljivosti, radikalno propitivanje, mišljenje i delanje sprečava se ukazivanjem na njihovu “nemogućnost”. Ipak, relaciju mogućeg i nemogućeg, možemo premostiti. Francuski filozof i jedan od najuticajnijih mislilaca današnjice Alan Badju u svojoj knjizi “Bitak i Događaj” pomogao nam je da napravimo taj most. Govoreći o Događaju koji je nasuprot Bitku radikalni čin, Badju govori o sferi mogućeg unutar nemogućeg. Drugim rečima, radikalna promena zbiva se onda, kada u sferi nemogućeg (izvan - sistemskog) uspemo da pronađemo ono što je moguće, jer je sve ono “izvan” nama predstavljeno kao nemoguće ili nerealno. Pronalazak tog “mogućeg u polju nemogućeg” upravo predstavlja radikalnu subverziju koja može prodreti do uzroka problema, pozabaviti se temeljem, umesto baviti se njegovim posledicama.
Demistifikovanje desnog radikalizma
Još je, pre nego što se pređe na konkretizaciju analize na primeru Srbije, potrebno ukazati na razliku između levog i desnog radikalizma. Zapravo, važno je demistifikovati desni radikalizam i podvući da desni radikalizam generalno, a pogotovo u Srbiji, uopšte nije radikalan. Najpre, oko pitanja rušenja temelja. Desni radikalizam u današnjim nacionalnim državama nastoji da očuva temelje, pre nego da ih uruši. Na prostoru bivše Jugoslavije, ti su temelji etnički, oni (…)
