Helly Luv, pravog imena Helan Abdulla, pravi je simbol uporne borbe Kurda protiv takozvane Islamske države (ISIS). Ova pop pevačica niže hitove u kojima slavi patriotizam, ostvarujući pritom međunarodni uspeh. Videospot za njenu pesmu Risk It All iz 2014. danas beleži nekoliko miliona pogleda na Youtubeu. Prikazuje elemente narodnog plesa, ali i ritmova u stilu Beyoncé ili Britney Spears, dok reči na engleskom predlažu da se "reskira sve" za Kurdistan. Mlada zvezda pojavljuje se čas u kratkoj haljini čas u ratnoj odori, okružena ratnicama našminkanih očiju i nalakiranih noktiju, koje nose kurdske marame i mašu kalašnjikovima. Poput ostalih pesama Helly Luv, ovaj spot zorno demonstrira harizmu kurdskih žena koje sudeluju u borbama. Njegova popularnost dodatno podstiče veliki interes svetske javnosti za njih.
Bez obzira na to o kojem se delu Kurdistana radi, žene nisu trebale čekati na rat protiv ISIS-a da bi se domogle ključnih vojnih, pa čak i političkih položaja. Već 1909. godine Adila Kanim je nasledila svoga muža na mestu guvernerke Halabdže i poglavarice plemena Džaf, jednog od najvećih u Kurdistanu. Zapamćena je po uspehu vraćanja vladavine reda i zakona u svoju oblast. Danas pukovnice Nahida Ahmed Rašid i Aila Hami Amin Ahmed u toj istorijskoj figuri pronalaze nadahnuće za Bataljon 106, isključivo ženski odred osnovan 1996. u Sulejmaniji, iračkom gradu pod kontrolom Regionalne vlade Kurdistana (KRG).
Obrazlažući ulazak u tu jedinicu čim je utemeljena, Nahida i Aila bez zadrške navode "imperativ uzimanja oružja u ruke radi obrane ugrožene nacije" te smatraju da je nemoguće ostati kod kuće dok sunarodnici ginu. Pukovnice ne skrivaju da su nailazile na prepreke, ponajpre na mentalni otpor društva u iračkom Kurdistanu. Aila, koja objašnjava kako se opredelila za celibat kako bi život posvetila borbi, izjavljuje da su "trebale prevladati brojne izazove. To je bila bitka. Ovu slobodu [da ih vojska primi], nisu nam poklonili, već smo se morale izboriti za nju". Nahida pak naglašava da "vojnikinja ne oponaša tobožnji muški obrazac, nego ističe svoje pravo da se ide boriti".
Bez obzira na divljenje koje ove ratnice mogu izazvati, ne sme se zanemariti propagandna strategija koju su kurdske vlasti u Iraku pažljivo izradile u smeru zapadnih medija. Naime, isticanjem žena nastoje se izazvati simpatije da bi se privukla pomoć iz inostranstva u borbi protiv ISIS-a. Vojnikinje nevoljno govore o potlačenosti žena u iračkom Kurdistanu. Naše sagovornice tako negiraju pretpostavku o vojsci kao o sredstvu emancipacije u patrijarhalnom društvu. Mišljenja su da su njihove sunarodkinje apsolutno oslobođene i da nemaju nikakvu potrebu za ulaskom u vojsku kako bi postigle jednakost s muškarcima.
Međutim, ove slobodne amazonke ponosne na svoju zemlju nisu sasvim reprezentativne. Štaviše, njihov primer ostaje marginalan: ženski odred broji tek petsto do šesto pripadnica i još nekoliko desetina vojnikinja aktivnih u drugim jedinicama, dok čitava vojska ima sto devedeset hiljada ljudi.
Publicitetom oko ratnica krije se znatno drugačija stvarnost o statusu žene u iračkom Kurdistanu. Direktorka nevladine organizacije Asuda čije je sedište u Sulejmaniji i koja od 2000. radi na zaštiti ženskih prava, Kanim Latif, govori o mnogim problemima koje izjedaju društvo. Pre svega takozvanim "ubistvima zbog časti" koja se još uvek prečesto događaju. Aso Kamal, borac za ljudska prava, procenjuje (…)