Mogućnost grčkog bankrota i njenog izlaska iz ekonomske i monetarne unije (EMU) pojavila se početkom krize 2010. godine. Iz perspektive ekonomske teorije, problem je vrlo jednostavan: jedna slaba ekonomija sa značajnim institucionalnim problemima pridružila se strukturno disfunkcionalnoj monetarnoj uniji koja koristi ne samo jaku, već i intrinzično problematičnu valutu. U takvoj situaciji, moguća su samo dva izlaza: ili će se EMU kompletno reformisati ili će Grčka morati posegnuti za bankrotom i napuštanjem evrozone.
Pravi razlog disfunkcionalnosti EMU-a nalazi se pre svega u nemačkoj politici održavanja niske cene nadnica koja omogućuje Berlinu da poveća svoju konkurentsku prednost i postane jedan od najvećih zajmodavaca u Europi. Zbog ovakve "neomerkantilističke politike", Nemačka je morala trajno ugušiti domaću potražnju da bi stekla prednost u inostranstvu. Teret ove politike snosi najviše njeno stanovništvo, pogotovo radnici, dok ona istovremeno štiti velike izvoznike i bankarske institucije.
Za druge zemlje članice ova politika je rezultirala suprotnim efektom: gubitkom konkurentnosti, povećanjem deficita i zaduživanja. I upravo na tome počiva temeljna neravnoteža EMU-a koja početkom 2000-ih nije bila uočljiva zbog lake dostupnosti izrazito jeftinih kredita koji su olakšali potrošnju i ulaganja u građevinski sektor. Međutim, svetska ekonomska kriza 2007-2009. iznela je ovaj problem na videlo i dovela do opšte krize evrozone. Zemlja koja je pritom bila najviše pogođena bila je Grčka koja je do 2008-2010. zabeležila najveći pad konkurentnosti, te se suočila s ogromnim dugom od 300 milijardi evra, velikim budžetskim deficitom i deficitom platnog bilansa, s tim da je svaki iznosio više od 15 posto BDP-a. Drugim riječima, jedna jaka valuta uništila je jednu slabu ekonomiju.
Sudbina Grčke konačno je zapečaćena 2010. godine kada se Evropska unija odlučila za mere štednje kao glavnu metodu rešavanja razlika u konkurentnosti, pa tako i disfunkcionalnosti zajedničke valute. Recept za datu politiku sastojao se od smanjenja plata, budžetskih rezova, povećanja poreza, tržišnih reformi i institucionalizacije mera štednje putem raznih sporazuma (pogotovo paketom zakona o ekonomskom upravljanju "Six Pack" i "Two Pack" ).
Gledajući iz sužene nemačke perspektive, mere štednje prebacuju teret prilagođavanja na zemlje s deficitom, dok se istovremeno na taj način štite interesi velikih banaka i izvoznika. Nemački čelnici, čini se, smatraju kako će politike mera štednje učvrstiti njihovu dominantnu poziciju unutar EU. Međutim, s gledišta EMU-a, takva politika smanjuje potražnju, dovodi do ekonomske kontrakcije, a istovremeno zemljama s deficitom ne ostavlja ni najmanju mogućnost da ostvare pozitivne bilanse, dakle i vrate dugove. Odnosno, ta bi metoda u srednjeročnom periodu gotovo sigurno mogla dovesti do urušavanja EMU-a. Na kraju, s grčkog gledišta, mere štednje su katastrofalne jer je pad ekonomske aktivnosti i prihoda zarobio zemlju u stanje slabog rasta, masovne nezaposlenosti i gigantskog duga. Nemačka politika vodi EMU u propast, no pre nego se to dogodi ta će politika dokrajčiti Grčku.
Sirizina vlada, izabrana 25. januara 2015, već je duže vremena upoznata s katastrofalnim posledicama politika Europske unije. U prvih je pet meseci mandata pokušala ispregovarati kraj mera štednje, smanjenje ili otpis duga i program ulaganja koji bi podstaknuo rast ekonomije. Odgovor koji je početkom juna stigao od kreditora bio je nemilosrdan: Grčka mora, po njihovom mišljenju, u 2015. osigurati primarni proračunski suficit od 1 posto BDP-a, u 2016. 2 posto BDP-a, u 2015. 3 posto, a narednih godina 3,75 posto. Usto, kreditori nisu ni jednom rečju spomenuli otpis duga ili neki ozbiljan investicioni program. Ukratko, njihov odgovor bio je: najsurovije mere štednje, i to na jako dug period.
U takvoj situaciji, budućnost Grčke je turobna. Prosečan rast u idućih pet godina mogao bi dosegnuti 2 posto, uz značajne fluktuacije. Nezaposlenost će verojatno ostati na vrlo visokoj razini, a istovremeno neće biti moguć rast plata, koje su dosad među najširim slojevima društva pale za više od 30 posto. Već ostarela populacija, uništena dugovima, doživeće da im mladost – pogotovo ona najobrazovanija – beži iz zemlje. Geopolitičku slabost koja će proizaći (…)
