Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SPOR OKO "LJUDSKE PRIRODE"

Ne, ljudi nisu oduvek vodili ratove

Teze o urođenoj ili kontekstualno uslovljenoj nasilnosti ljudske vrste obeležavaju značajan dio naučnih rasprava tokom protekla dva veka. Zahvaljujući novim nalazima, interpretacije predistorijskih društava postaju sve koherentnije, čime se izbegava ranija decidiranost temeljena dominantno na spekulaciji. Novije perspektive ukazuju na zamršen suodnos genetskog nasleđa, geografskih uslova i naših modernističkih projekcija u stvaranju imaginarija o predistorijskom periodu

JPEG - 1.3 Mio
Vanja Vikalo

Oko pitanja ljudskog nasilja suprotstavljaju se dve radikalno suprotne koncepcije. Engleski filozof sedamnaestog veka, Thomas Hobbes, smatrao je da je "rat svih protiv sviju" postojao oduvek (Levijatan, 1651). Jean-Jacques Rousseau je s druge strane tvrdio da divljim čovekom nisu gospodarili agresivni impulsi nego ga je u "najstrašnije stanje rata" natjeralo "društvo u nastajanju" (Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima, 1755).

Slika "nasilne i ratničke" praistorije rezultat je naučne konstrukcije evolucionističkih antropologa i istoričara iz devetnaestog i s početka dvadesetog veka, a urezana je u pamćenje zahvaljujući pretpostavci o progresivnoj i jednosmernoj evoluciji čovečanstva. Od prepoznavanja veze između praistorijskog čoveka i srodnih mu vrsta 1863, čovekov izgled i ponašanje upoređuje se s onim čovekolikim majmunima, gorilama i čimpanzama. Nekim naučnicima taj "tercijarni čovek" predstavljao je kariku koja nedostaje između "rase inferiornog čoveka" i majmuna. Potom se 1880-ih pojavila teorija "migracija", prema kojoj je sukcesija praistorijskih kultura rezultat smene populacija smeštenih na jednom teritoriju drugima; ona je utvrdila uverenje da je oduvek postojao osvajački rat.

Nazivi koje prvi istraživači ovog perioda daju predmetima, ne analizirajući preciznije njihovu upotrebu, ratnih su konotacija: palice, maljevi, ručne sekire, bodeži... Svetske izložbe i prvi muzeji su preuzeli tu interpretaciju. Tako Muzej artiljerije, otvoren u pariškom kompleksu Les Invalides 1871, između ostalog izlaže kolekcije praistorijskih i protoistorijskih oružja, kao i onih iz kasnijih razdoblja, a za svaki istorijski period prikazane su i naoružane lutke u prirodnoj veličini, u vojnoj opremi. Takva reprezentacija usađuje kod posetitelja ideju kulturnog kontinuiteta rata od najranijih razdoblja čovječanstva. Međutim, aktualna istraživanja pokazala su da su se ta "ratna oružja" koristila za ubijanje životinja, a ne ljudi.

Još više od naučnika, sliku praistorije i tadašnjeg načina života gradili su slikari i pisci: skulpture Emmanuela Frémieta ili Louisa Mascréa, slike Paula Jamina ili Fernanda Cormona, knjige poput Etudes antédiluviennes Pierrea Boitarda i dakako La Guerre du feu J.-H. Rosnyja starijeg iz 1911. Sve do kraja 19. veka ostaje ta slika antropomorfnoga majmuna, uz par retkih ekscesa, često kao nekog tipa gorile, vrste koju se smatralo posebno divljom i razvratnom. Prikazuju ga kako rukuje primitivnim oružjem poput malja ili ručnih sekira, ubija, održava ropske odnose, pa čak praktikuje i kanibalizam. Tu viziju nalazimo u većini romana koji doživljavaju procvat od 1880.

Te fikcije usađuju u narodni imaginarij arhetip praistorijskog: muški heroj, virilan, suočen s velikim životinjama poput mamuta, ili opasnim životinjama poput sabljastog tigra. Naoružan maljem i odeven u životinjsku kožu, on živi u špilji u kojoj izrađuje kamene alate. Besan, instinktivan i nasilan, naš predak se bori kako bi osvojio vatru, ženu, ili da osveti voljenu osobu. Sukobi su sveprisutni, kao da je rat neizbježan, posebno među različitim "rasama" koje su uglavnom proizišle iz interpretacija istraživača.

Početkom dvadesetoga stoleća neki su sociobiolozi, oslanjajući se na ponašanje velikih čovekolikih majmuna, zajedno s antropolozima i istoričarima predložili tezu prema kojoj mi potičemo od "majmuna ubica". Homo sapiens se kao brutalna, predatorska životinja raširio od Afrike preko Euroazije eliminišući druge uspravne čovekolike majmune. Tu tezu istoričara Raymonda Darta iz 1925. popularizirao je Robert Ardrey u knjizi African Genesis: A Personal Investigation into the Animal Origins and Nature of Man. Kao lovci, pa samim time i predatori, praistorijski ljudi su morali biti agresivni po prirodi, a rat je ionako samo lov na čoveka.

Ubijanje životinje može se doimati izrazom intrinzično ljudskog nasilja. Ipak, više etnografskih studija pokazuje da, u većini slučajeva, nije reč o agresivnosti lovca; naprotiv, ono podruštvljuje potrebno nasilje u obliku kosmološke razmene između čoveka i prirode. Osim toga, doprinosi izgradnji društvene veze preko deljenja plena. Danas je napuštena teza prema kojoj čovek, zato što je predator, potiče od "majmuna ubica", kao i teza "primitivne horde" Sigmunda Freuda iz 1912.

Otac psihoanalize i branitelj teorije Jean-Baptistea de Lamarcka o naslednosti stečenih osobina, podržavao je pretpostavku da su ljudi u stara vremena živeli u primitivnim hordama kojima je na čelu bio tiranski mužjak. Kako su njemu pripadale sve žene, sinovi su bili primorani tražiti ih izvan svoje skupine, otmicom. Potom su se jednoga dana "isterana braća ujedinila, ubila i pojela oca, čime se okončalo postojanje očinske horde", napisao je u knjizi Totem i tabu, 1913. Freud je razvio i pojmove "primitivne unutrašnjosti" i "divljega nagona"; unutrašnji sukobi predstavljali su ekvivalent spoljnim borbama koje tobože nikada nisu prestajale.

No je li to "unutrašnje divljaštvo" zapravo bilo, kao što je predlagao epistemolog i antropolog Raymond Corbe, "imaginarna mentalna konstrukcija na koju su uticale ideologije devetnaestoga stoleća kao rasizam ili eugenika"? Više neuroznanstvenih studija potvrđuju da nasilno ponašanje nije predodređeno genetikom. No čak i ako je uslovljeno nekim kognitivnim strukturama, porodična sredina i sociokulturni kontekst igraju važnu ulogu u njegovom nastanku. Osim toga, brojni radovi iz sociologije i neuronauke, kao i praistorije, navode da je ljudsko biće empatično "po prirodi". Empatija, odnosno altruizam, morali su biti katalizatorom humanizacije.

Tragovi čovečnosti

Promatrajući anomalije ili ozlede na kostima više ljudskih fosila iz paleolitika, utvrdilo se da oni nisu eliminisali ljude s fizičkim ili mentalnim hendikepom, čak i ako je bio urođen. Ostaci deteta Homo heidelbergensisa, stari između 420.000 i 300.000 godina, koje je imalo kraniosinostozu nađeni su u Špilji kostiju (Sima de los Huesos), na lokalitetu Atapuerca u Španiji. Ta bolest dovodi do abnormalnoga razvoja mozga, kao i deformacije lobanje. To dete je od svoga rođenja imalo mentalni hendikep, a živelo je sve do osme godine.

U većini (...)

Obim celog teksta : 3 028 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Marilen Patu-Matis

je direktorka istraživanja Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS) i biroa za praistoriju Prirodoslovnog muzeja u Parizu.

Podeli ovaj tekst