Držanje Berlina prema Atini tokom pregovora me nije uopšte iznenadilo. Uprkos tome što je Grčka danas veoma slaba, Tsiprasova vlada je dovela u pitanje funkcionisanje EU pod nemačkom dominacijom. Obim ove "provokacije" dakle nije direktno vezan sa veličinom zemlje. Takođe, PODEMOS postaje važan politički akter kao kandidat za dolazak na čelo četvrte ekonomije u zoni evra. Ipak, naši grčki drugovi su nam rekli da PODEMOS-ovi dobri rezultati u anketama javnog mnjenja ne predstavljaju nužno dobru vest za njih same. Naši protivnici se naime plaše da Sirizina pobeda može da pojača našu sopstvenu poziciju, da nam dâ vetar u leđa. Njihov cilj se ne ograničava samo na činjenje potrebnog kako bi Siriza doživela neuspeh, već se takođe radi i na tome da se podignu prepreke za svaku drugu pretnju, kako oni nas vide. Staviti pritisak na Sirizu, znači poslati poruku šta nas čeka i pokazati da nema alternative. "Želite da glasate za PODEMOS? Evo vidite šta se dešava u Grčkoj", eto to je refren kojim se oni služe kako bi trenutno zaplašili građane u Španiji.
Iz naše perspektive, Alexis Tsipras je pokazao da je veoma vešt. On je jasno prokazao sliku jedne izolovane Nemačke, čiji se interesi ne poklapaju sa interesima ostatka Evrope, uključujući i međunarodnu politiku. To je ono na čemu je on radio kroz svoj odnos sa Francuskom i Italijom, uz blagi uspeh, kao i kroz saradnju sa istočnoevropskim državama. Ne treba se dakle prevše čuditi zašto se Nemačka postavlja ovako tvrdo tokom pregovora.
Naši grčki drugovi su razvili jednu strategiju, koja je slična našoj, iako je kontekst različit. Najpre, oni nastoje da stalno potvrđuju institucionalnu legitimnost vlade, koja je metodički bila minirana, a onda i uništena. To se radi putem poreskih reformi koje državi daju mogućnost da deluje, naročito u pogledu javnih politika, kako bi se obnovilo društveno tkivo i veze uništene tzv. politikama stezanja kaiša. Radi se takođe o tome, kada je u pitanju spoljna politika, da treba jasno podsticati kontradikcije u samom srcu hegemonog bloka Evrogrupe. Ovo se operacionalizuje, naročito na početku, kroz blage kritike načina na koji Nemačka pokušava da reši evropsku krizu. Nema nikakve sumnje da je clj bio da se napravi pukotina u okviru trenutno dominantnog konsenzusa.
Naša strategija će biti različita. Najpre, zato što Španija od 2013. ima udela od 10,6% bruto društvenog proizvoda u zoni evra, prema grčkih 1,9%. Mi ćemo dakle krenuti čvršće uz uverenje da imamo dosta jači kapacitet za delovanje. Naravno, pokrenućemo i pitanje reforme do sada potpisanih ugovora koji uređuju budžetsku strogost, kako bi se povećala javna davanja u investicije i razvile socijalne politike. Ovo se naročito odnosi na penzije, ali takođe i kraj praksi smanjivanja plata koja erodira potrošnju. Jednom kad budemo sproveli ove reforme, moći ćemo da postavimo pitanje duga na evropskom planu, u smislu njegove restrukturacije koja bi vraćanje duga povezivala sa ekonomskim rastom, na primer. Samo strategija na evropskom nivou – koja trenutno ne postoji – omogućiće nam da zamislimo alternativnu ovoj postojećoj paradigmi koja se svodi na politike štednje.
Taj zahtev će svakako produbiti kontradikcije kod naših protivnika, naročito u okviru socijaldemokratskog tabora. Mi smo svesni kakav će to otpor izazvati u državnom aparatu Španije, kao i u Evrogrupi, ali ako je jedna tako mala i pritom u nezavidnom položaju država kao što je Grčka uspela da postane toliki faktor nestabilnosti u zoni evra, naš kapacitet da razobličimo ovakve kontradickcije kod socijaldemokrata će biti mnogo veći. Postalo bi jasno da evropski projekat jednostavno nije kompatibilan sa politikama štednje, što bi otvorilo prostor drugačijim ekonomskim politikama.
Jedno dugo proleće
Lokalni izbori od 24. maja (koji su obeleženi pobedama PODEMOS-a i njegovih saveznika u Madridu i Barseloni) konstituišu se u ključnom trenutku za proces promena, slučaj bez presedana još od demoktatske tranzicije ( počevši od 1975 smrću generala Franciska Franka). Iako je to bilo predugo čekano i željeno, došli smo u situaciju gde dvopartijski sistem više ne zadovoljava španski politički život. Dve najveće partije - Narodna partija (PO, desnica) i Špamska socijalistička radnička partija (PSOE, levica), ostvarile su najlošije rezultate od povratka demokratije.
Ovo otvara neviđenu situaciju na opštim izborima, jer se bitka odvija na dva glavna fronta, uz dilemu: nastavak ili (…)
