Dominantna struja ekonomista, pristalice nesmetanog tržišnog takmičenja, nisu njime toliko oduševljeni kad ga treba primeniti u vlastitoj struci. Nakon što je to obećao njen prethodnik Benoît Hamon, francuska je ministarka obrazovanja Najat Vallaud-Belkacem u decembru 2014. eksperimentalno formirala alternativnu sekciju za ekonomiju unutar Nacionalnog univerzitetskog veća CNU (Conseil national des universités), tela koje upravlja karijerama profesora i naučnika. Pod nazivom "Institucije, ekonomija, zemlja i društvo" (Institutions, économie, territoire et société), ta je sekcija mogla postati utočište heterodoksnih ekonomista, nepodobnih za predstavnike dominantne struje. Takozvana neoklasična škola, koja počiva na hipotezi savršeno konkurentnog tržišta i racionalnosti pojedinaca, zapravo već dvadeset godina vlada aktuelnom sekcijom za ekonomske nauke, Sekcijom 5. Trista heterodoksnih ekonomista pripremalo se za ulazak u novu sekciju za pluralističku političku ekonomiju – političku ekonomiju kritičnu i otvorenu prema drugim društvenim naukama.
Nisu računali na topovsku paljbu ortodoksnih ekonomista, odlučnih da u zametku zatru svaku mogućnost drugačije ekonomske misli. Tek što se bilo načulo za ministarskin projekat, predsednik Sekcije 5, Alain Ayong Le Kama, vladi je poslao pismo u kojem preti "kolektivnom ostavkom" svoje sekcije. No ključnu ofanzivu pokrenuo je Jean Tirole, dobitnik Nagrade Švedske banke za Ekonomske nauke u spomen na Alfreda Nobela (pogrešno zvane "Nobelovom nagradom za ekonomiju") za 2014. I on se ministarki Vallaud-Belkacem obratio pismom, sa željom da spreči "katastrofu". Misija je uspela: plan je istoga trena obustavljen.
Ova naizgled cehovska bitka zapravo je veoma strateški promišljena. Predstavke i preporuke ekonomista vrše snažan uticaj na javne politike. No heterodoksni naučnici, to jest svi oni koji se ne priklanjaju neoklasičnoj školi ekonomije (otprilike trećina francuskih ekonomista), poslednjih su dvadesetak godina isključeni s ključnih položaja u struci. Ako se i uspeju zaposliti kao predavači, glavna struja im sprečava pristup višim zvanjima unievrzitetskih profesora. Dok se između 2000. i 2004. heterodoksnoj struji priklanjalo 18 posto novozaposlenih unievrzitetskih profesora, postotak je između 2005. i 2011. pao na 5 posto, što će reći šest heterodoksnih ekonomista na 120 radnih mesta.
Kako je do toga došlo? Moć neoklasične škole ekonomije jača od pojave savremene ekonomije krajem 19. veka, da bi 1930-ih godina oslabila. Tada se kao nova ekonomska ortodoksija javnih politika nametnuo pristup Johna Maynarda Keynesa, koji je, poučen iskustvom Velike depresije, središnju ulogu poverio državi. Kada i kejnzijanizam koncem 1960-ih usled stagflacije (slabog rasta i jake inflacije) doseže svoje granice, neoklasična teorija s monetaristima i strujom racionalnih očekivanja ponovno uzima zamah.
Upravo se tada pojavljuju i današnji heterodoksi, suprotstavljajući se preporodu neoklasične paradigme. Marksistima, postkejnzijancima, pristalicama teorije regulacije i konvencionalistima zajedničko je to da svoju disciplinu upisuju u polje društvenih nauka i da pridaju naročitu pažnju istorijskim, pravnim i političkim aspektima funkcionisanja ekonomije. Kako pokušavaju opisati društvo kakvo zaista postoji, protive se mehanicističkom i individualističkom ekonomskom modelu u kojem akteri vođeni instrumentalnom racionalnošću međudeluju na velikom broju tržišta.
Neoklasična teorija doteruje se tako što, jednu za drugom, pripaja sebi heterodoksne kritike, čime dopušta da informacije na tržištu mogu biti asimetrične, a tržišno takmičenje nesavršeno. Napokon, "neoklasičari se nisu nametnuli ni snagom ni tačnošću svojih ideja, nego strateškom kolonizicijom institucija", naglašava Sophie Jallais sa Univerziteta Paris 1. U većini naučnih disciplina kandidati za zapošljavanje u zvanja predavača i profesora trebaju proći postdoktorski ispit Nacionalnog univerzitetskog veća (CNU), da bi ih zatim izabrale "stručne komisije" svakog univerziteta zasebno. No do prošle je godine sekcija za ekonomiju zaobilazila taj način zapošljavanja profesora pa je prvenstveno trebalo proći agregacijski konkurs kako bi se steklo pravo predavanja u sastavu visokog obrazovanja.
Agregacija je kao relikt 19. veka preživela samo u šest od sedamdeset i sedam sekcija. Karakterizuje je konzervatizam, ograničenost na istomišljenike i manjak autonomije u odnosu na političku vlast. I to s razlogom: vlada imenuje predsednika komisije koji pak imenuje njenih sedam članova. "Svaki profesor zatim preuzima jednog štićenika kojem više-manje suptilno predloži da se kandidiuje", objašnjava Liêm Hoang-Ngoc sa Univerziteta Paris 1. Poslednjih četrdesetak godina "najčešće ortodoksni predsednici komisija biraju ortodoksne komisije koje se gotovo isključivo odlučuju za ortodoksne kandidate", sumira Sophie Jallais. Homogenizacija jača od 2000-ih godina, pod uticajem nove metode evaluacije kandidata: njihova se naučna proizvodnja službeno vrednuje ne (…)
