Demokratija je u krizi. Razlika između Solunskog programa na temelju kojeg je Siriza pobedila na grčkim parlamentarnim izborima u januaru i ustupaka na koje je novu vladu naterala Evropska unija dobra je ilustracija te krize. "To je logika 70-30", učeno je objasnio poverenik Evropske komisije za ekonomske i finansijske poslove Pierre Moscovici. "[Bruxelles traži] 70 posto mera o kojima nema pregovora i 30 posto mera koje se mogu promeniti." U hijerarhiji političkih vrednosti našega vremena, narodni suverenitet zaista ne znači puno.
Poput svih političkih režima, ni demokratije nisu besmrtne. One mogu nestati, a da bi se taj proces razumeo, treba istražiti kako su rođene. Predstavničke demokratije sastoje se od skupa političkih, pravnih, ekonomskih i kulturnih institucija. Uvođenje socijalnog osiguranja u Francusku ne predstavlja samo socijalnu, već i demokratsku tekovinu, jer dopušta svakome da se koristi svojim građanskim pravom barem delomično zaštićen od egzistencijalnih rizika. No jedan se princip doima temeljnim za današnje predstavničke demokratije: opšte pravo glasa, to jest pravo svake odrasle osobe da izabere svoje predstavnike ili da se izjasni na referendumu. To pravo prati niz temeljnih sloboda: sloboda savesti, izražavanja, okupljanja, udruživanja...
Do opšteg prava glasa nije se došlo preko noći. Zapravo, takozvane "buržujske" revolucije nisu odmah omogućile pravo glasa svim građanima. Na primer, za vreme Francuske revolucije Zakonodavna skupština 1791. birala se na temelju imovinskog cenzusa i to kroz dva stupnja. Nakon proglašenja republike 1792, pravo glasa je prošireno prilikom biranja članova Konventa, no još uvek nije uključivalo žene i osobe bez prihoda. Napokon, Ustavom iz "godine prve" (1793) predviđeno je opšte pravo glasa za punoletne muškarce, no već ustav iz 1795. vraća imovinski cenzus. Uspostavljanje punih predstavničkih demokratija trajalo je dugo, a podrazumevalo je intervenciju dodatnih faktora – naročito narodne borbe "odozdo" u korist širenja demokratskih prava. Rečima politikologa Adama Przeworskog, "politička prava osigurala je radnička klasa".1 Elite su ih odobrile tek kad su na to bile prisiljene. Nestanak tih borbi i nesposobnost socijalnih pokreta da postave nove zahteve objašnjava trenutno zamiranje demokratije.
Svetska istorija opšteg prava glasa pomaže nam razjasniti ključne faktore demokratizacije. Liberija (1839) i Grčka (1844) prve su zemlje s opštim pravom glasa za muškarce, dok Novi Zeland (1893), Australija (1901), Finska (1907) i Norveška (1913) prve uvode stvarno opšte pravo glasa. Te su zemlje u geopolitičkom i ekonomskom pogledu bile relativno "periferne". Godine 1900. u sedamnaest je država postojalo opšte muško pravo glasa; samo jedna je usvojila opšte pravo glasa.
Do promene dolazi nakon Prvog svetskog rata. U manje od petnaest godina broj predstavničkih demokratija s opštim pravom glasa narastao je s četiri na deset. Taj se broj smanjuje tokom 1930-ih godina usponom fašizama. U Nemačkoj je, na primer, Weimarska republika 1919. uvela opšte pravo glasa za oba pola. Ukinuo ga je zapravo 1933. Adolf Hitler. Tako prava revolucija u pogledu opšteg prava glasa nastupa tek nakon Drugog svetskog rata. Da spomenemo samo nekoliko primera: Francuska ga uvodi 1944, Italija 1946, Belgija 1948, Japan 1952, SAD 1965. (Zakonom o pravu glasa, Voting Rights Act, koji je omogućio Crncima s juga zemlje da slobodno glasaju), itd. Principima moderne demokratije, proglašenima krajem 18. veka, trebalo je više od 150 godina da u potpunosti postanu stvarnost. Razlog tome leži u činjenici da je u glavama velikog broja "očeva utemeljitelja", stvarnih ili zamišljenih, pravo glasa bilo rezervisano za bele i bogate muškarce.
Proširenje tog prava retko sledi linearnu putanju. Nakon Francuske revolucije, tokom koje su se izmenila četiri različita koncepta prava glasa, Francuska je opet s prava glasa na temelju (…)
