Nicolas Demorand, voditelj emisije posvećene novostima iz međunarodne politike na radiju France Inter započeo je 15. juna emisiju rečima: "Razgovaramo o kolumni Arnauda Leparmentiera, dobro veče Arnaud. Večeras ste na sav glas poviknuli: ’Cipras, daj ostavku!’" Sagovornik je odgovorio: "Ako Cipras ne potpiše, moraće neko drugi. Dobro ste čuli, Nicolas. Predviđam da bi se vlast u Atini mogla promeniti. (...) Cipras je svom narodu dao neodrživa obećanja. Vreme je za promenu koalicije ili smenu vlade", odgovorio je Leparmentier.
Šta bi moglo bolje dočarati posao urednika od poziva na rušenje jedne vlade, izabrane pre manje od šest meseci i krive zbog toga što je htela održati svoja obećanja? Syriza delenda est – Siriza mora biti uništena: ta rečenica često je određivala dnevni red brojnih "sastanaka na vrhu" koji su predstavljani kao poslednja prilika za "spašavanje" Atine. Sukob između koalicije pod vođstvom grčkog premijera i grčkih kreditora od početka je ideološki. Konzervativna Evropa ni pod koju cenu neće dopustiti da se pojavi mogućnost drugog političkog puta, pa bio on i umereno socijaldemokratski poput Sirizinog programa.
Politička kapitulacija ili ekonomski haos – u pogledu te strategije prikrivenog državnog udara, koju su britanske biznis novine detaljno izložile tri meseca ranije, francuski su se mediji pokazali naročito diskretnima. "Brojne ličnosti, među kojima je nekoliko ministara finansija iz evrozone, u privatnosti su stavljale do znanja da će sporazum biti moguć isključivo pod uslovom da se grčki premijer reši levog krila Sirize iz vlade", otkrio je Financial Times početkom aprila. "Ideja je da Aleksis Cipras stvori novu koaliciju s levim centrom".
Izbegavanje spominjanja tog pokušaja političke destabilizacije već je značilo zauzimanje strane zajamodavaca. Još je samo trebalo prerušiti taj izbor u moralnu osudu ("treba isplatiti svoje dugove") ili psihopatologizovanje ("urazumiti Grke") i insistirati na sukobu ličnosti između grčkog i nemačkog ministra finansija, "napornog" Janisa Varufakisa i "nepokolebljivog" Wolfganga Schäublea, kao i Aleksisa Ciprasa.
Postoji li ijedan drugi evropski šef vlade koji je u francuskim medijima predstavljan kao "perfidan" (Jean-Pierre Elkabbach), "Putinov ’korisni idiot’" (Jean-Baptiste Naudet), kao pristalica "smešnih i kretenskih" političkih rešenja koja se čak graniče sa "sprdačinom, ako ne i gore od toga" (Franz-Olivier Giesbert), zatim kao "prevarant" i "nadriguru", čiji ministar ekonomije "troši vreme na soljenje pameti" (Eric Le Boucher)? Aleksis Cipras takođe je "Mala Crvenkapica Velike večeri " (Christophe Barbier), tvorac "saveza ekstremne nacionalističke desnice i komunističke levice" (Bernard-Henri Lévy), koji razvija "nemoguć film, sačinjen od smešnih mehaničkih okretaja i skandaloznih zastranjivanja" (Gaëtan de Capèle) na štetu zemlje koja je u njegovim rukama postala "neka vrsta Zimbabvea usred Evrope" (Christian Menanteau). Te naposletku, krajnje izvrnuto: "On obećava. Mi plaćamo." (…)
