Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Arapske žene u zamci slika sa Zapada

Slabe i obespravljene kreature koje nestaju pod nikabom ili burkom. Tako je najčešće predstavljena žena u zapadnim medijima kroz konfuzno mešanje različitih konteksta i nacionalnosti. Postavlja se dakle pitanje da li su ove žene van istorijskih tokova? I ako nisu, kako objasniti veliku regresiju po pitanju njihovih prava poslednjih nekoliko decenija?

JPEG - 1 Mio
Ivo Matić

Opšte je poznato u arapskoj kulturi, kao i u mnogim drugima: žena je slabiji pol, nejednaki pol, pol koji ništa ne nasleđuje, čak ni porodično ime. Pol koji može doneti ili potomke ili beščašće. Moja porodica je dočekala moje rođenje sa suzama u očima jer su svi očekivali dečaka. Na njihovu veliku nesreću bila sam devojčica, peta u porodici, peto razočarenje a za moju majku i peti poraz. Pored moje ujne koja je na svet donela deset divnih dečaka, na moju majku kao da je pala kletva. Iako je bila lepša, pametnija i zanimljivija od moje ujne (a i ostalih žena u porodici), svi su je smatrali kao manje vrednu, nesposobnu da dâ najlepše plodove.

I ja sam nasledila te predrasude i teorije. Još od detinjstva počela sam da kvalifikujem devojčice, iz porodice, komšiluka i iz celog sveta, kao manje jake, beznadežne, prirodno osuđene da budu pol kojim se dominira.

Ipak, pre nekoliko meseci, moja mlađa sestra je otkrila da sam jedini član porodice Kalif, porodice velike kao pleme, čije ime se pominje u palestinskoj enciklopediji. Sa olakšanjem je dodala: “Ni moj otac, ni brat, pa čak ni ujak sa svojih deset čudesnih dečaka, nijedan muški član porodice nije spomenut – samo ti!”.

Kao Arapkinja i arapska žena prošla sam kroz različite faze. Transformisala sam se kroz različite uticaje i doprinela razvoju društva. Danas, čak i najkonzervativnije arapske porodice šalju devojčice u školu. Obrazovanjem one postaju učiteljice, lekarke, iniženjerke, farmaceutkinje, književnice, novinarke, muzičarke ili umetnice. Sada se čini da je veliki broj njih percipiran nezamenljivijim, snažnijim, kreativnijim i bitnijim od muškaraca. Ipak, zapadnjački mediji nas još uvek predstavljaju kao užasna stvorenja uvijena u čalme, zabuljene tamnim maskama, kao žene iz harema, skrivene iza vela. Pitam se zašto nas još uvek vide tako, zarobljene u nekoj slici koja ne odgovara stvarnosti. Veruju li oni zaista da smo stvorene drugačije od ostalog ženskog sveta, nesposobne da se menjamo?

Dok sam bila dete imala sam učitelja koji je stalno pominjao promene na različitim nivoima i u različitim kontekstima: kada je govorio o socijalnoj pravdi, o raspodeli bogatstva, o zastarelim režimima ili o statusu arapske žene. Celokupno moje okruženje ga je poštovalo i divilo mu se. Mlađi su mu se divili, dok su stariji bili spremni da ga sakriju dok ga je jurila policija.

Ovaj izvanredni profesor nije bio jedni koji je govorio o pravdi i jednakosti. Većina obrazovanih ljudi verovala je u ove ideje i branila ih. Baš kao i njega, i druge je tražila policija, bili su zatvarani i ugnjetavani od režima huškanog od strane neke zapadnjačke sile: engleske, francuske, a kasnije i američke.

Arapski nacionalizam doživeo je svoje zlatno doba između 1950-ih i 1960-ih. Ulice su bile prepune masa ljudi koji su se nadali promeni. Usvojili smo buntovnički i kritički pristup prema tradicionalnom socio-političkom režimu. Ideje o slobodi i socijalnoj pravdi nalazile su se književnosti, pozorištu, muzici i poeziji, pa čak i u svakodnevnom razgovoru. Svetska književnost ušla je u našu kulturu. Naše ulice i biblioteke punile su se knjigama koje su pozivale na oslobođenje, revoluciju i promenu: egzistencijalističke, društveno angažovane, crnotalasne…

Ovaj nalet dotakao je svakoga, uključujući nepismene seljake i žene koje su počele da izlaze napolje bez vela. Desetine hiljada njih upisivalo je fakultete, druge su se učlanjivale u političke partije. Ne samo što su prestale da nose veo, već su počele da oblače majice kratkih rukava i mini suknje. Isto, koliko god da se to činilo neverovatnim, igrali smo uz rok muziku i tvist, zaboravljajući na našu mržnju prema Zapadu. Želeli smo da živimo kao oni, ali ne i da dominiraju nama.

Ovakva (...)

Obim celog teksta : 2 032 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Sahar Kalifa

je palestinska književnica i autorka knjige “Jedno pretoplo proleće“ (Seuil, 2008). Ovaj tekst je deo njenog izlaganja na konferenciji u Centru za palestinske studije na Školi za orijentalne i afričke studije (SOAS) Univerziteta u Londonu koja se održala 5. marta 2015.

Podeli ovaj tekst