Pristalice Evropske unije na prigovor o njenom spornom demokratskom deficitu uglavnom imaju unapred određen odgovor: to je Evropski partlement kao glavni akter principa zajedničkog odlučivanja. Taj princip ima za cilj da zacementira konsenzus između Komisije (jedine ovlašćene da izdaje evropske direktive i regulacije), Parlamenta (koji može da ih koriguje amandmanima) i Saveta (međudržavne institucije koja ima moć odlučivanja). Zapravo, Parlament raspolaže samo dvema opcijama - ili da predloži prihvatljive amandmane, ili da se pomiri sa time da bude ignorisan.
Zajedničkim odlučivanjem upavljaju lideri glavnih političkih grupa: Evropska narodna partija (ENP, desno-centristička struja) i Progresistička alijansa socijalista i demokrata (S&D, levo-centristička). Imajući u vidu da zajedno imaju solidnu većinu glasova, sve što te dve grupe odobre automatski je izglasano. Sastanak lidera tih partija postao je zapravo pravi centar upravljanja Parlamentom: on određuje susrete dvadeset parlamentarnih komisija (ribolov, stočarstvo, konkurentnost, finansije, ekonomija itd.) koje pišu amandmane po smernicama Komisije. Takvo stanje stvari nikako nije omogućilo da se izbegne lobiranje multinacionalnih kompanija, pa čak ni ono na nižoj razini - sindikata i nevladinih organizacija (NVO).
Kada se komisije slože oko formulacije nekog amandmana on ima izvesne šanse da bude odobren od strane Parlamenta. Šefovi partija prikazuju amandmane Komisiji i Evropskom savetu radi postizanja krajnjeg dogovora. Nije teško odreći se strategije koja počiva na ličnom bontonu učesnika – jer bi jedina moguća opozicija bilo produženje sastanaka, što u okruženju tako lepo odgojenih ljudi deluje krajnje nepristojno i očigledno.
Kada se pojave neke nove političke snage (levica i Zeleni osamdesetih godina, Evroskeptici devedesetih) oni dobijaju sredstva, kancelarije i ljudstvo. Ideja koja stoji iza toga? Podsticati ih da se utope u tu igru političkih grupa, gde bi njihova uloga bila proporcijalna broju. Tako su buntovnici polako udavljeni u mehanizam parlamentarne neutralizacije i depolitizacije – u mehanizam koji bi slatko nasmejao italijanskog intelektualca Antonija Gramšija.
Doduše, bilo je pokušaja da se onemogući postizanje konsenzusa i to još devedesetih godina. Levi centar je tako u jednom momentu imao malu prednost (60 mesta) u poređenju sa ENP-om. Šef poslaničke grupe - francuski socijalista Žan-Pjer Ko, koga će 1994. naslediti britanska laburistkinja Polin Grin, pokušao je da mobiliše ‘’progresivnu većinu’’ Parlamenta u korist socijalističke Evrope koja bi se borila za prava radnika. Ipak, to nije donelo konkretne rezultate, jer ograničavajući se na logiku kriterijuma Mastrihtskog ugovora koja automatski favorizuje interese poslodavaca, ništa nije moglo da se postigne. Takođe, s obzirom da su njihovi funkcioneri zauzimali poziciju vlasti u nacionalnim kontekstima, delegacije laburističke partije i SPD-a nisu mogle da se ozbiljnije angažuju i u Evropskom parlamentu, tako da je njihova ambicija da stvore ‘’socijalnu Evropu’’ bila kratkog daha.
Kasnije se odbrana korumpiranih članova komisije levo-centrističke tendencije okrenula protiv Zelenih i eskalirala početkom marta 1999. ostavkom Komisije predsedavajućeg Žaka Santera. Tokom izbora 1999, ENP pojačava svoju poziciju u Parlamentu, a počev od 2004. Grosse Koalition se vraća. Gorepomenuta je predstavljena kao najbolji način da Parlament ponovo postane ‘’upravljiv’’, kako je to elokventno utvrdio jedan od visokih funkcionera te institucije.
U meri u kojoj programi glavnih partija (…)
