Pesnici su u egzilu. U svetu koji se suočava sa novim varvarstvom, onim u obliku plutokratije, trebalo bi im postavljati pritanja kako bi nam se na moment vratili utopija i sećanje. Oni su ti koji nam vraćaju ljudskost.
Moja “lepa i čudna domovina“, koja je uvek bila moje plodonosno tle, me naučila da poezija oduvek hrani pesmu. A ta pesma može postati plač.
Čista je sreća što smo se rodili u ovoj zemlji, a ne u nekoj drugoj. I upravo je egzil to što nas je navelo da postanemo svesni svog kulturnog identiteta.
Ja nisam sama izabrala egzil, ja sam mu se povinovala i zbog toga propatila. Da bih se integrisala, dakle preživela u “usvojenoj“ zemlji, trebalo je na neko vreme da se odreknem svog identiteta. I za početak da naučim strani jezik, inače ne bih postojala. Naš Zapadni svet je, sa pravom ili ne, logocentričan. On nameće neku vrstu distance, mentalne ili fizičke, između nas koji smo otišli i naše domovine. Upravo ta razdaljina nam otkriva neotkriveno bogatsvo, a između ostlalog i pruža ponovno otkrivanje svoje otadžbine.
Ono što mi je pomoglo da lakše prebrodim egzil, kada je postao pretežak, je svakako poezija. “Grčka mi je dala jezik, moj skromni dom u Homerovom pesku. Moja jedina briga je jezik Homera u pesku.“ Kada sam konačno dobro ovladala francuskim, vratila sam se grčkom i ponovo ga otkrila u svoj njegovoj jedinstvenosti, bogatstvu i slobodi.
Godine 1992. dobila sam od Odiseasa Elitisa malu knjigu u plavom tvrdom povezu, čiji naslov je bio uklesan crvenim slovima. Ispod naslova bila je slika sirene koja u jednoj ruci drži brod, a u drugoj ribu. Pesma se zvala “Reči jula“, a u mojoj glavi to je više zvučalo kao “Pesme časti”.
Počela sam da pretvaram tekst u muziku. Nastala je elegija, ali sunčana elegija. Boja žalosti biće bela. Naricaljka će se previjati u sred podneva uz zvuk prodornih cvrčaka. “Cvrčak koji je znao da ubedi ostale, ima svest blistavu kao leto“. Prvi stih pesme glasi: „Mera je čovekov prostor, ptice (…)
