Jedan mladi pokret pun energije očekivao je da će preobraziti naciju i probuditi Stari kontinent. Evrogrupa i Međunarodni monetarni fond (MMF) slomili su taj san.
Osim šoka koji su događaji u Grčkoj predstavljali za podržavatelje evropskog projekta, iz svega smo naučili tri stvari. Za početak, da karakter Evropske unije postaje sve autoritarniji kako joj Nemačka nameće svoje želje i samovolju bez ikakve protivteže. Zatim, da zajednica zasnovana na obećanju mira nije sposobna izvući ni najmanju lekciju iz prošlosti, pa čak ni iz one bliske, nasilne prošlosti, zbog čega joj je danas najvažnije od svega kazniti neodgovorne dužnike ili tvrde glave. I naposletku, da taj zaboravljivi cezarizam postavlja izazov za one koji su u Evropi videli laboratoriju za iskušavanje obnove demokratije i nadilaženja nacionalnih okvira.
U početku je evropska integracija svojim građanima pružila materijalne prednosti iako je nastala kao kolateralna posledica sukoba Istoka i Zapada. SAD je od završetka Drugoga svetskog rata pogurivao plan integracije; tražio je tržište za svoju robu i hteo uspostaviti prepreku sovjetskoj ekspanziji. Washington je tada shvatio da ako svet koji se naziva "slobodnim" želi efikasno konkurisati "demokratskim" republikama koje su bile deo Varšavskog pakta, mora osvojiti umove i srca tako što će iskazati dobru volju za socijalnim napretkom. No otkad ta potreba više ne postoji, Evropa sobom vlada kao da je upravni odbor neke banke.
Neki akteri Hladnog rata, poput Severnoatlantskog saveza (NATO), preživeli su pad Zida zahvaljujući izmišljanju drugih čudovišta koja treba uništiti na drugim kontinentima. I evropske su institucije odredile nove protivnike. Mir i stabilnost, kojima se danas toliko hvalisaju, zahtevaju političku neutralizaciju stanovništva i uništavanje alata za očuvanje nacionalne suverenosti kojima to stanovništvo još uvek raspolaže. A to čine ubrzanom integracijom, sahranjivanjem političkih pitanja u ugovore, projektom federalizacije. Taj poduhvat nije od juče – a grčki nam slučaj prikazuje koliko se okrutno sprovodi danas.
"A koliko taj Vatikan ima divizija?", sarkastično je odgovorio Josif Staljin na upozorenje jednog francuskog političara koji mu je tražio da bude obazriv prema zahtevima osetljivog pontifeksa. Osamdeset godina kasnije države Evrogrupe su, izgleda, razmišljale na isti način u pogledu Grčke. Procenivši da se vlada koja im je smetala neće moći braniti, oslabili su je tako što su je prisilili da zatvori svoje banke.
Odnosi između nacija, koje su članice iste "unije", koje se nalaze u istim institucijama, sudeluju u izabiranju istog parlamenta i raspolažu istom valutom, ne bi trebali dozvoljavati takvu vrstu spletkarenja. Međutim, uverene u svoju apsolutnu nadmoć, sve su države Evrogrupe zajedno, s Nemačkom na čelu, oslabljenoj Grčkoj nametnule diktat za koji se svi slažu da će produbiti većinu njenih problema. Ta epizoda razotkriva koliki je defekt evropske tvorevine.
Prošloga januara, kada je Siriza pobedila na izborima, ta je levičarska stranka u (gotovo) svemu bila u pravu. Bila je u pravu u povezivanju urušavanja grčke ekonomije s programom mera štednje koji su poslednjih pet godina u zemlji provodili i socijaldemokrati i desnica; u tvrdnji da nijedna država čiji je proizvodni sektor u raspadu ne može očekivati oporavak ako mora odvajati sve veće iznose da bi isplatila dug kreditorima; u podsećanju da u demokratiji suverenitet pripada narodu i da mu se suverenitet oduzima ako mu se neka politika nametne bez obzira na njegovu odluku.
Te su tri karte naizgled nepobedive, no uspeh zavisi od toga protiv koga se igra. Na EU sastancima ti su se aduti okrenuli protiv Sirize. Tamo su na Sirizu gledali kao na marksiste s juga, toliko odvojene od stvarnosti da su se usudili dovesti u pitanje ekonomske postulate na koje se oslanja ideologija Nemačke. "Razum" i uveravanje kao oružje u takvom su slučaju nemoćni. Čime se braniti pred streljačkim vodom? Tokom meseci "pregovora" u kojima je sudelovao, ministar finansija Janis Varufakis primetio je da ga drugi evropski ministri mirno posmatraju i, izgleda, misle: "U pravu ste oko onoga što govorite, no svejedno ćemo vas slomiti".
Međutim, barem privremeni uspeh njemačkog plana da otpravi Grčku u status protektorata Evrogrupe može se objasniti i propašću previše optimističnih opklada koje je otpočetka zaključio veći dio levice u Atini s nadom da će promeniti Evropu. Radi se o opkladi da će joj francuske i italijanske vođe pomoći da prevlada monetarističke tabue nemačke desnice. O opkladi da će evropski narodi, shrvani politikama štednje koje su i sami trpeli, pritisnuti svoje vlade na kejnzijansku reorijentaciju – pri čemu se Grčka zamišljala kolovođom na Starom kontinentu. O opkladi da je takav preokret unutar evrozone do te mere ostvariv da se nijedno alternativno rešenje nije unapred razmotrilo niti (…)
