Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

"KORISNI TERORISTI" U TURBULENTNOM REGIONU

Geopolitički uzroci uspeha Islamske države

Enigmatičan povratak na scenu Islamske države svega nekoliko godina nakon prividno konačne autodestrukcije u Iraku, postaje bitno manje enigmatičan kada se fokus analize proširi na delovanje i propuste drugih aktera u regionu. Tamo gde su lokalne vlasti dozvolile vakuum moći, ISIS ga je popunio, stvorivši tako ujedno koristan izgovor za zamršene "antiterorističke" koalicijske rošade različitih aktera, uključujući one zapadne

JPEG - 4.4 Mio
Aleksandar Todorović

Islamska država, džihadistički pokret koji trenutno kontroliše veliki deo severoistoka Sirije i severozapada Iraka, ostavlja utisak tako odlučnog i sigurnog u sebe da je ceo taj region u stanju potpune smetenosti. No ne radi se zapravo o novoj državi, jer organizacija odbija ideju granica, a to uveliko vredi i za institucije. Ipak, iz tog fenomena možemo saznati mnogo o situaciji na Bliskom istoku: naročito o državama na tom podneblju, kao i o zapadnjačkoj spoljnoj politici.

Pokret je uspeo izgraditi neočekivano jasan identitet, uprkos svom sastavu (dobrovoljci iz svih krajeva sveta) i svojim korenima. Istorija Islamske države počinje u Iraku, gde je nakon američke invazije 2003. nekolicina nekadašnjih mudžahedina iz avganistansko-ruskog rata uspostavila lokalni ogranak Al-Kaide. Njihova se doktrina ubrzo počela razilaziti s onom matice: prednost su davali geografski bližem neprijatelju, a ne udaljenom protivniku kao što su na primer SAD ili Izrael. Sve su više počeli ignorisati američkog okupatora i započeli konfesionalni rat između sunita i šijita, padajući tako u zamku bratoubilačke logike. Njihovo nasilje zatim se okrenulo i protiv onih sunita koje su smatrali izdajnicima i apostatima, tj. protiv onih koji su svojevremeno pripadali njihovom taboru. Autodestrukcija koja je usledila između 2007. i 2008. svela je taj pokret na nekoliko radikalnih ogranaka ukopanih u iračkoj pustinji. Ako je Islamska država uistinu izvela spektakularan povratak na scenu, to je tek manjim delom njena vlastita zasluga. U daleko većoj meri za to su zaslužni njihovi brojni deklarisani neprijatelji, čiji popis čini neku vrstu "ko je ko" na regionalnoj strateškoj sceni. Režimi iračkog premijera Nurija al-Malikija i sirijskog predsednika Bašara al-Asada isprva su koristili sva moguća i zamisliva sredstva (pa i ona teško zamisliva, kao što je hemijsko oružje u Siriji) da se, u ime navodnog "rata protiv terorizma", bore protiv sunitske opozicije koja se sve više radikalizovala. Njihovi partneri iz koristi – u jednom slučaju Washington, a u drugom Moskva – ohrabrivali su ih u tim podvizima. Iran je ponudio i više od podrške: Teheran u arapskom svetu sledi spoljnu politiku koja se sve više oslanja na podmazivanje džepova šijitskih paravojski, što doprinosi daljnjoj konfesionalnoj polarizaciji.

Nemojmo zaboraviti ni zalivske monarhije koje bacaju svoje petrodolare na finansiranje mutnih islamističkih budžeta. Turska je pak na jedno vreme otvorila svoje granice prema Siriji džihadistima pristiglim iz Francuske, Navarre, pa čak i Australije. Naposletku, tu je i krivica SAD-a: nakon decenija bezumne propagande predsednika Georgea Busha, Barack Obama se opredelio za suprotnu opciju, naime za flegmatičan i ohol laissez-faire, dok su posrnuli režimi u Siriji i Iraku naočigled pretvarali te zemlje u rasadnike džihadista. U vremenskom periodu od svega dve godine Islamska država ne samo da je procvetala, nego je proširila svoje pipke i na velike gradove poput Rake, Faludže i Mosula. Treba primetiti da je to prvi pokret, barem u arapskom svetu, koji je na velika vrata napustio marginu.

Strategija konsolidacije

Deo svog uspeha duguju strategiji koju bismo mogli ukratko opisati kao koncept konsolidacije. Strategija cilja manje na "osvajanje sveta", što su složno tvrdili i propagandisti i protivnici, a više na čvrsto usidrenje u prostoru koji kontroliše; što je čini daleko pragmatičnijom no što obično zamišljamo. Njihovi su borci zarobljavali i menjali zapadnjačke zatvorenike za otkupninu, dok bi ih ranije generacije džihadista zaklale ne bi li privukle pažnju javnosti. Posebno su se usredsredili na borbu za izvorišta nafte koja im mogu garantovati finansijsku autonomiju. Bez oklevanja napadaju slabe sunitske rivale gde god to požele, no njihov entuzijazam pada u teškim sukobima s ozbiljnijim protivnicima: slabo sudeluju u borbi protiv sirijskog režima, izbegavaju suočavanje s iračkom šijitskom paravojskom i nastoje ublažiti antagonizam prema kurdskim frakcijama koje znaju postati veoma borbene u slučaju kada moraju braniti svoje dvorište.

Međutim, Islamska država nema puno toga za ponuditi. Katastrofalna situacija u Mosulu to itekako pokazuje. (...)

Obim celog teksta : 2 119 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Piter Harling

je projektni direktor za Irak, Liban i Siriju pri nezavisnoj organizaciji za prevenciju nasilnih konflikata International Crisis Group iz Bruxellesa.

Podeli ovaj tekst