U atmosferi euforije nakon proglašavanja nezavisnosti 1960-ih, zemlje subsaharske Afrike želele su stati na kraj međunarodnoj raspodeli rada po kojoj im je pripadala uloga izvoznika sirovina i uvoznika robe. Stoga su industrijalizacijom i jačanjem proizvodnih kapaciteta nastojale diverzifikacirati svoje ekonomije. No, brzo su naišle na prvu poteškoću: osim Južnoafričke Republike i Rodezije (današnjeg Zimbabvea), kojima je tada vladala belačka manjina, nijedna od zemalja subsaharske Afrike nije imala pristup međunarodnim tržištima kapitala bez čarobne propusnice međunarodnih agencija za kreditni rejting. Zato su se morale ograničiti na privatne fondove uz državne garancije, bilateralne sporazume Pariskog kluba i na multilateralne sporazume po kojima im sredstva posuđuju međunarodne organizacije: Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka i Afrička razvojna banka (AfDB).
U isto vreme prihodi od izvoza, na koje su zemlje računale kao bazu investicija, sve su mršaviji, naročito zbog pada cena poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu, čiji je indeks od 1977. do 2002. pao sa 155 na 94. Rashodi zbog uvoza takvih proizvoda pak neprestano rastu. Godine 1979. rast kamatnih stopa koji je Amerika nametnula u borbi protiv deprecijacije dolara, uspeo je konačno razbuktati afričke dugove. Da bi "sanirale" svoje račune, afričke se zemlje opet okreću međunarodnim finansijskim organizacijama. One im daju svoje "ubojite lekove" – programe strukturnog prilagođavanja – koje nužno prate finansijska deregulacija, ukidanje restrikcija na trgovinu, privatizacije, smanjenja plata, proračunski rezovi, itd. Tih je programa sve više, a svi propisuju isti "slobodnotrgovinski" liberalni lek.
U okviru Inicijative za jako zadužene siromašne zemlje (HIPC), koja je pokrenuta 1996, trideset i šest zemalja, među kojima i trideset afričkih, iskoristilo je ukupno 76 milijardi dolara olakšica za servisiranje svojih bilateralnih i multilateralnih dugovanja. Međutim, prema Komisiji za ukidanje duga zemljama trećeg sveta (CADTM) te su mere varka: glavnica duga subsaharske Afrike od 1970. do 2012. narasla je s 2 milijarde na 331 milijardu dolara. S druge strane, otplata duga između 1970. i 2012. doseže 435 milijardi dolara, naime četverostruko više od pozajmljenog iznosa.
Uza sve to afričke zemlje bore se i s takozvanim "lešinarskim" investicionim fondovima. Oni po sniženim cenama na sekundarnom tržištu otkupljuju dugove država u nevolji. Zatim čekaju da se situacija u tim zemljama normalizuje (na primer, da se okonča politička kriza), pa ih predaju američkim i britanskim sudovima da bi uterali dugovanja, neplaćene dospele obveze i kamate. Prvi talas lešinarskih fondova dohvatio je Afriku između 2000. i 2008, kad je počela svetska finansijska kriza. Tačan broj ovakvih slučajeva teško je utvrditi jer države, da ne bi ugrozile svoj imidž, radije izbegavaju medijsko eksponiranje i pregovaraju s fondovima izvan sudova.
Prema MMF-u, sedamnaest sudskih postupaka vodi se protiv jako zaduženih siromašnih zemalja, od kojih se petnaest tiče afričkih zemalja. Nadležni sud SAD-a za deveti okrug je u aprilu 2014. presudio u korist Demokratske Republike Kongo u parnici protiv lešinarskog fonda FG Hemisphere Associates. Prvostepenom presudom tom je fondu bila dopuštena ovrha imovine državne kompanije za kamenolome i rudnike Gécamines, s objašnjenjem da kompanija treba odgovarati za dugove države iz koje je proizašla. FG Hemisphere je od Demokratske Republike Kongo tražio 104 miliona dolara (…)
