Sedimo ispred ekrana na kojem se prikazuje video; na njemu muče čoveka čiji identitet ne znam. Jedna televizijska kuća pozvala me da gostujem u političkoj emisiji koja će se uskoro emitovati. U nekakvoj kancelariji, gde je improvizovani TV set, okrenut kameri slušam pitanja koja mi postavljaju na temu ekstremnog, odnosno kriminalnog nasilja. Svom sagovorniku odgovaram na pitanja braneći ono što nazivam tezom Sontag: da, treba prihvatiti užasne prizore koji nas proganjaju, oni nam omogućuju da bolje upoznamo sami sebe. Cenzura samo koristi manipulaciji stvarnosti koja prikriva korupciju, nesposobnost, neefikasnost i neodgovornost vlasti.
Kad je kratki razgovor završio, traže da se okrenem prema ekranu: trebam pogledati neke slike. Ista ona kamera koja je snimala moje odgovore sada se nalazi nasuprot mene. Prisila je očigledna. Prisećam se teorije kino-oka Dzige Vertova i njegovih pravila (objektivnost, spontanost, tačnost, sirovi snimci kasnije podvrgnuti montaži) i prihvatam izazov jer odmah shvatam da je sledeća faza neka vrsta kušnje kojoj se moram podvrgnuti. Čim sam se smestio, slike su se počele menjati. Osećam se kao lik iz filma Paklena pomorandža Stanleya Kubricka kojeg podvrgavaju terapiji u kojoj ga izlažu izrazito nasilnim scenama kako bi one kod njega izazvale instinktivno odbijanje.
Na ekranu, u nekoj nepoznatoj velikoj i dobro osvetljenoj prostoriji osoba visi s plafona glavom prema dole. Veličina tela daje naslutiti da se radi o muškarcu; u potpunosti je prekriven nekom plastikom ili platnom sive boje; njegove noge, kolena, struk i vrat vezani su srebrnastom lepljivom trakom. Okružuje ga nekoliko plaćenih ubica u vojnim uniformama i crnim maskama, s oružjem u ruci. Čekaju da krene mučenje. Jedan od njih, bez sumnje vođa, predvodi akciju. Zvučni kvalitet snimka je loš. Žrtva predoseća da najgore stiže i počinje se očajnički trzati. Neprestano urla ili jauče.
Kamera koja snima scenu odražava se u mojim očima koje gledaju kameru koja me snima kao posmatrača. Optička iluzija pre nego anomalija. Vođa ubica umesto fantomke nosi crno-belu masku Punishera, lika iz serije stripova Marvel Comicsa koji preti, reketira, pritvara, muči i ubija. U stripovima pod maskom Punishera, koja se sastoji od mrtvačke glave s prorezom u obliku mačjih očiju i velikom čeljusti, krije se stručnjak za borilačke veštine, oružje, protivterorizam i vojne taktike koji se želi osvetiti ubicama svoje porodice. Verzija koju ja gledam ne uključuje nikakve specijalne efekte.
Pored vođe ubica, druga osoba u svojstvu asistenta kovitla mačetom. Obojica se približavaju žrtvi u nivou njegovih genitalija. Započinje emaskulacija. Žrtva se trese od grčeva. Njegova urlikanja čine se daleka. Ubice bacaju po pod organe koje su odrezali, krv šiklja, štrca dok oni međusobno razgovaraju, usredsređeni na čin mučenja. Kamera želi uloviti moje reakcije. Shvatam njenu igru: ostajem miran, bez treptaja, koncentrisan na slike. [...]
U sećanje mi se vraća ona noć kad sam bio otet i mučen u Ciudad de Mexicu. Grupa kriminalaca htela me pretnjama i udarcima naterati da odustanem od novinarskog istraživanja ubistava žena na granici Meksika i SAD-a. Kao što sam napisao u svojoj knjizi Huesos en el desierto (Kosti u pustinji), napadnut sam u noći 15. jula 1999. dok sam se vozio taksijem prema kući. Na putu kući taksi se naglo zaustavio na uglu jedne avenije. Prišlo mi je dvoje naoružanih ljudi. Jedan od njih mi je naredio da zatvorim oči i sednem u sredinu. Taksi je ponovno krenuo; vozač je bio saučesnik. Nisam smeo ništa reći osim odgovarati na pitanja. Po papirima koje sam imao sa sobom mogli su utvrditi moj identitet i uveriti se da sam zaista novinar kojeg traže.
Pretrpeo sam uvrede i udarce u stomak, lice i glavu, nanesene drškom revolvera. Odmah su mi najavili da će me likvidirati na pustopoljani južno od grada. Taksi se još jednom zaustavio da bi iz njega izišao jedan čovjek, a drugi kojeg su zvali "šef" ušao. Taj me je gotovo sat vremena mlatio šakama i laktom te pretio silovanjem i ubistvom, a onda mi je šiljkom za led posekao bedra. Policijska kola koja su prošla nedaleko od nas s upaljenim rotacijskim svetlima, koje sam uspio razaznati ispod spuštenih kapaka, podstaknula je napadače da odustanu od prljavog posla. Naredili su mi da obrišem krv koja mi je curila niz lice i ostavili me u napuštenoj ulici u istom onom predjelu gdje su me oteli, zatim mi naložili da šutim i da ih ne prijavim. Čim sam mogao, podnio sam prijavu. Vlasti nisu ništa preduzele.
U trenutku otmice u mom životu je nastao rascep koji još uvek traje, koji je neumoran, i koji će me nadživeti. Biti žrtvom zločina, zlostavljanja, zverstva, nepovratno i zauvek menja nečiju egzistenciju. Kad nasilni čin razori svakodnevicu neke osobe, javi se "anamorfoza", odnosno dolazi do životne promene i nametanja perverzne modifikacije stvarnosti i duboke degradacije. Nakon ovog napada počeo sam patiti od gubitka sećanja i sposobnosti govora zbog pretrpljenih udaraca. Dijagnostifikovali su mi hematom između mozga i lobanje. Morao sam se podvrgnuti hitnoj hirurškoj operaciji.
Nakon nekog vremena nastavio sam sa svojim istraživanjima i kroz nekoliko meseci ponovno sam bio žrtvom drugog napada s pretnjama istog tipa: "zapovednik" mi je savetovao da pripazim, "jako dobro sam razumio" o čemu se radi. "Nećemo vas tući", rekli su mi, "i nismo drogirani". Samo su me psihički mučili konstantno mi ponavljajući: "Zapovednik je naredio da vam kažemo da pripazite, je li to jasno?" To je trajalo više od sat vremena. Potom su me pustili u nekoj ulici zabranivši mi da se okrenem. Uprkos tome, nastavio sam s istraživanjima s ciljem da razotkrijem spregu između ljudi na vlasti, funkcionera, policajaca i kriminalaca u području uz (…)
