"Ako je još nekome trebao dokaz opasnosti koju referendum ima po funkcionisanje modernih demokratija, dobio ga je", besneli su sa stranica nedeljnika Der Spiegel 6. jula 2015, nakon objave rezultata grčkog referenduma. Zaprepašćenje koje je u Nemačkoj izazvalo glasno grčko "ne" objašnjava se frontalnim sudarom dveju koncepcija ekonomije i uopšteno javnih politika.
Prvi pristup, koji brane i grčki čelnici, odražava model vladanja koji je u pravom smislu reči politički. Narodno izjašnjavanje važnije je od računovodstvenog načela, a izabrana vlast može odabrati da promeni pravila. Drugi pristup, nasuprot tome, podvrgava delovanje vlasti strogom poštovanju pravila. Političko delovanje može biti kakvogod, pod uslovom da ne izlazi iz okvira koji je de facto oslobođen demokratske deliberacije. Nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble personifikuje ovo stanje duha. "Za njega pravila imaju božansko svojstvo", primetio je grčki ministar finansija Janis Varufakis.
Ova slabo poznata nemačka ideologija zove se ordoliberalizam. Kao i anglosaksonske pristalice načela laissez-faire ordoliberali se suprotstavljaju državnom narušavanju tržišne igre. Ali za razliku od njih smatraju da se slobodno tržišno takmičenje ne razvija spontano. Država ga mora organizovati; mora graditi pravni, tehnički, socijalni, moralni i kulturni okvir tržišta. I nametnuti poštovanje pravila.
To je "ordopolitika" (Ordnungspolitik). Istorija ovog liberalnog intervencionizma začinje se u vrenju međuratnog razdoblja, pre osam decenija. U septembru 2012. Schäuble se, govoreći o poukama ekonomske krize, poverio: "Rođen sam u Freiburgu. Onde postoji nešto što se zove Frajburška škola: ima veze s ordoliberalizmom. Kao i sa Walterom Euckenom".
Freiburg im Breisgau, bogat grad, nedaleko od katedrale u Strasbourgu i švajcarskih sefova, u podnožju švarcvaldskog masiva. U tom je katoličkom i konzervativnom utvrđenju ekonomska kriza 1929. proizvela slične učinke kao drugde: na izborima 1933. nacistička stranka dolazi na čelo sa skoro 36 posto glasova. Dok Weimarska republika umire u agoniji, tri univerzitetska profesora promišljaju budućnost. Ekonomista Walter-Eucken (1891-1950) nastoji svojoj disciplini dati filozofsko utemeljenje. Franz Böhm (1895-1977) i Hans Grossmann-Doerth (1894-1944) se kao pravnici hvataju ukoštac s problemom monopola i kartela. Njihov susret proizveo je neobičnu alhemiju.
Zajednički su razradili program artikulisan oko pojma reda (Ordnung), koji je ujedno koncipiran kao ekonomski poredak i pravilo igre. Kako bi se neutralizovali karteli i izbegao razvoj ekonomskog rata, potrebna je jaka država. "Država svesno gradi strukture, institucionalni okvir, poredak u kojem funkcioniše ekonomija", piše Eucken. "Ali ne treba upravljati samim ekonomskim procesom".
Nasuprot klasičnim liberalima, ordoliberali ne smatraju tržište ili privatno vlasništvo proizvodima prirode, nego ljudskim – stoga i krhkim – konstrukcijama. Država treba nanovo uspostaviti tržišno takmičenje ako ono ne funkcioniše. Treba takođe stvoriti pogodno okruženje: obrazovanje radnika, izgradnju infrastrukture, podsticanje štednje, imovinske zakone, ugovore, patente, itd. U svojem intelektualnom testamentu Grundsätze der Wirtschaftspolitik (Temelji ekonomske politike, 1952.), Eucken insistira na "prvenstvu monetarne politike" kao i nužnosti da ona ostane izvan dosega političkih i demokratskih pritisaka. Ne samo da dobar "monetarni ustroj" treba sprečiti inflaciju, nego "kao kompetitivni poredak treba funkcionisati na što je moguće više automatski način". U suprotnom "neznanje, zavisnost o interesnim grupama i javnom mnjenju" skrenuli bi monetarne funkcionere od njihova svetog cilja: stabilnosti.
U Freiburgu se mali krug ordoliberala povećava. Ubrzo postaju glasni i izvan okruga grada. Njihov je rad naročito inspirisao dvojicu ekonomista, Wilhelma Röpkea (1899-1966) i Alexandera Rüstowa (1885-1963), koji u doktrinu umeću istorijske i sociološke reference kao i snažnu dozu konzervativizma. Ti protivnici nacističkog režima epicentar krize ne smeštaju u ekonomsku sferu, nego u dezintegraciju društvenog poretka koja je nastupila kao posledica laissez-faire pristupa. Modernost je proizvela dehumanizovani proletarijat, glomaznu socijalnu državu, kolektivistički žar. Suočen s "revoltom masa", Röpke zaziva "revolt elita". Kako bi se radnicima vratio njihov izgubljeni dignitet, treba ih reintegrisati u razne preddemokratske zajednice koje se smatraju prirodnima – porodicu, selo, crkvu, itd. – i iskoreniti egalitarizam.
Prinoseći žrtvu kultu liberalnog Moloha, piše Rüstow, "negira se načelo hijerarhije uopšteno i uspostavlja pogrešan i zabludeli ideal jednakosti te parcijalan i nedostatan ideal bratstva; jer u maloj kao i velikoj porodici, važniji od odnosa brata i brata je odnos roditelja i dece, koji osigurava sled generacija i time održava tok kulturne tradicije". Potekli iz hrišćanske kulture, baš kao i njihovi frajburški prijatelji, Röpke i Rüstow pojmu poretka pridaju smisao kakav mu je davao Sveti Avgustin: disciplinirajuće pravilo koje uređuje zajednički život.
Uzlet ordoliberalizma deo je širokog međunarodnog pokreta obnove liberalne misli koji se razvija 1930-ih godina pod imenom neoliberalizma. U ovom su pokretu "ordosi" suprotstavljeni nostalgičarima iz laissez-faire tabora – Ludwigu von Misesu i njegovom učeniku Friedrichu Hayeku koji, ljutio se Rüstow, "ne nalaze ništa bitno što bi trebalo kritikovati ili promeniti u tradicionalnom liberalizmu".
Krajem 1930-ih godina perjanice ordopolitike ostaju na margini. Ne raspolažu vezama u nacističkoj Nemačkoj, iako nekoliko njih participira u režimskim ekonomskim kružocima. To je naročito slučaj s Ludwigom Erhardom (1897-1977) i Alfredom Müller-Armackom (1901-1978), dva menadžerska činovnika sa svetlom budućnošću koji su se prvi put susreli 1941. "u sklopu jedne grupe okupljene radi razvoja lake industrije nacističke države". Tek rođen, kako beleži ekonomista François Bilger, ordoliberalizam je "već bio neka vrsta ’prognanika’ koji se sveo na život u ’katakombama’. Dva glavna nemačka liberala, Röpke i Rüstow, morali su izbeći pred nadolaskom nacional-socijalističkog režima; što se tiče ostalih, mogli su nastaviti podučavati ili nastaviti neku drugu aktivnost ali samo ako su odustali od toga da izlažu celu svoju misao".
Pad nacizma označio je za njih trenutak pobede. U Zapadnoj se Nemačkoj, za razliku od Francuske, Italije ili Velike Britanije, rekonstrukcija izvodi na liberalnim a ne na socijaldemokratskim osnovama. Najuticajnija okupacijska vlast, SAD, sprečava nacionalizacije kojima je težila većina. S druge strane olakšava tranziciju prema otvorenoj ekonomiji, koja postaje idealno mesto za izvoz njihovih proizvoda. Svom novom savezniku takođe prepolovljuju spoljni dug.
"Bezvremenska načela"
Takvi uslovi između 1948. i 1949. pogoduju izgradnji sistema koji ordoliberalizam i hrišćansku doktrinu spaja u "socijalnu tržišnu ekonomiju". Izraz je lukav, ali prvi pridev može zavarati: "Njen socijalni karakter", objašnjava Müller-Armack, izumitelj formule, "se temelji na tome da ona nudi mnogo raznolikih proizvoda po cenama koje zavise od potražnje." Niz mera kompenzuje nejednakosti koje stvara kompetitivni model: održavanje sistema socijalnog osiguranja nasleđenog od Bismarcka, porez na dohodak, socijalno stanovanje, pomoć malim preduzećima... Ukratko, "socijalno" o kojem je ovde reč znači da tržišna ekonomija funkcioniše samo ako država proizvodi društvo koje joj odgovara. Posleratna Nemačka postaće neoliberalna laboratorija pod otvorenim nebom.
Glavni eksperimentator, Ludwig Erhard, bio je na čelu ekonomske administracije zone koju su okupirale SAD i Velika Britanija (takozvane "Bizone"), potom ministar ekonomije Konrada Adenauera od 1949. do 1963, i konačno kancelar od 1963. do 1966. Pod vođstvom ovog ekonomiste, koji se tokom rata preobratio na ordoliberalizam, sprovedena je većina strukturnih reformi koje se povezuju s "ekonomskim čudom"; naročito liberalizacija cena i stvaranje nemačke marke 20. juna 1948. ostaju urezani u kolektivnu memoriju (…)
