Tokom 2010. grčka država je izgubila sposobnost da sama servisira dugove. Drugim rečima, postala je insolventna i time lišena pristupa tržištima kapitala.
Pokušavajući da izbegne stečaj inače krhkih francuskih i nemačkih banaka koje su već pozajmile milijarde grčim vlastima, podjednako neodgovornim kao i one same, Evropa je odlučila da uputi Atini najbitniji plan pomoći u istoriji. Pod jednim uslovom: da država sprovede budžetsku konsolidaciju (fenomen poznatiji kao mere štednje), nezamislivu po obimu u nekim prethodnim periodima. Neiznenađujuće, postupak je izazvao pad nacionalnog dohotka bez presedana još od Velike Depresije. Time je pokrenut začarani krug: deflacija, direktna posledica mera štednji, povećala je teret duga, pokazala da je pretpostavka njegove otplate nerealna, te otvorila put ka opštoj humanitarnog krizi.
"Trojka" kreditora – Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska centralna banka (ECB) i Evropska komisija kao predstavnik država članica koje su davale pozajmice Atini – istrajavala je pet godinana tom zastoju, strategijom koju su finansijski stručnjaci nazvali: „extend and pretend“ (produžiti i pretvarati se), ili strategijom „kao da“. Ona se sastoji u tome da se insolventnom dužniku pozajmljuje sve više i više, kao da on nije to što jeste, sve kako se na kraju ne bi pokazali gubici njihovih hartija od vrednosti. Što su poverioci bili uporniji, to je Grčka više tonula u društvenu i ekonomsku krizu, i sve se manje mogla reformisati. Za to vreme, potencijalni gubici za kreditore su se uvećali i uvećavaju se i dalje.
To je razlog zbog kojeg je naša partija, Siriza, pobedila na izborima u januaru. Da je stanovništvo mislilo da se Grčka oporavlja, nas ne bi ni izabrali.
Naš mandat je bio jasan: prekinuti sa strategijom „kao da“ i sa pratećim merama štednje, koktelom koji se u Grčkoj već pokazao smrtonosnim za privatni sektor, te dokazati da se preko potrebne ključne reforme mogu izvesti uz narodnu podršku. 11. februara, na svom prvom sastanku sa Evrogrupom. svojim sagovornicima sam naprosto poručio: “Naša vlada će biti pouzdan partner i partner od poverenja. Učinićemo sve da iznađemo zajednički teren sa Evrogrupom, i to na osnovu jedne strategije od tri tačaka, kojom bi se dao odgovor na ekonomske teškoće Grčke: 1) niz ključnih reformi usmerenih na poboljšanje efikasnosti naših institucija i na borbu protiv korupcije, utaje poreza, oligrahije i kamate; 2) sanacija finansija Grčke države putem skromnog ali održivog primarnog suficita. koji ne iziskuje previše truda od privatnog sektora; 3) racionalizacija ili reprogramiranje strukture našeg duga radi postizanja tog primarnog suficita i stope rasta potrebne radi optimizacije isplate naših kreditora“.
Nekoliko dana ranije, 5. februara, obavio sam svoju prvu posetu gospodinu Volfgangu Šojbleu, Nemačkom ministru finansija. Pokušao sam da ga uverim da bi mogao da računa na to da ćemo formulisati predloge koji ne idu u korist samo grčkom narodu, nego i čitavom evropskom stanovništvu: nemačkom, francuskom, slovačkom, finskom, španskom, italijanskom, itd.
Ali avaj, nijedna od naših plemenitih namera nije pobudila ni najmanje pažnje kod ljudi koji rukovode Unijom. Time smo započeli težak put koji će trajati narednih pet meseci tokom pregovora koji su usledili...
Tako me je, 30. januara, nekoliko dana nakon što sam nominovan za ministra finansija, posetio predsednik Evrogrupe, gospodin Jeren Dijselblom. Jedva da je proteklo nekoliko minuta kada me je pitao šta sam planirao da radim sa memorandumom, ugovorom koji je prethodna vlada potpisala sa “Trojkom“. Odgovorio sam mu da je naša vlada izglasana upravo da bi pregovarala o tome; ukratko, da bismo u opštim crtama tražili reviziju budžetske politike i mera koje su izazvale toliko štete u poslednjih pet godina: pad trećine nacionalnog dohotka i mobilizaciju čitavog društva protiv same ideje reforme. Odgovor g. Disjelbloma bio je neposredan koliko i kategoričan: “To neće moći. Ili memorandum ili gašenje programa.“ Drugim rečima: ili ćemo prihvatiti politiku koju je nametnula prethodna vlada, uprkos tome što nas je narod izglasao kako bismo je doveli u pitanje (budući da je toliko očajno propala), ili će nam zatvoriti banke. Jer, pogledajte šta to konkretno znači za jednu državu članicu koja se našla u situaciji da nema pristup tržištima kapitala: ECB ukida sva finansijska sredstva bankama, koje onda nemaju drugog izbora nego da zatvore vrata, a bankomate stave van upotrebe.
Ovaj neskriveni pokušaj da se nova – i demokratski izabrana – vlada uceni, nije nipošto bio jedini. Nakon sastanka Evrogrupe jedanaest dana kasnije, g. Dijselblom potvrdio je svoj prezir prema osnovnim demokratskim principima. Međutim, g. Šojble je uspeo da ga nadmaši. Francuski ministar finansija Mišel Sapan je došao da (…)
