Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

TRANZICIJSKA STVARNOST SEVERNE KOREJE

Putovanje pod prismotrom

Zapadnjački klišeji o monolitnosti severnokorejske diktature imaju malo opravdanja u stvarnosti te zemlje. I dalje službeno zagovarajući beskompromislnost zacrtanog puta, vlasti se sve više potajno otvaraju stranim investitorima, najviše kineskim. Nova dinamika pogoduje delu urbanog, bolje obrazovanog stanovništva, dok je većina ruralne populacije osuđena na mukotrpan rad na niskom stupnju tehnološkog razvoja. Izazovi koje nove tendencije stavljaju pred severnokorejsko stanovništvo ne odudaraju bitno od problema ostalih perifernih zemalja, suočenih s visokom eksploatacijom radnika i korupcijom

JPEG - 1.2 Mio
Sretan Bor

Raskrsnice su prepune, automobila ima u svim smerovima, besno se trubi... Kao da smo u Parizu ili Milanu. No u Pjongjangu smo, u Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji (DNRK), sredina je popodneva. Metež se stvorio zbog Međunarodnog prolećnog sajma koji se održava u parku Tri revolucije (politička, tehnološka i kulturna, prema terminologiji usvojenoj nakon vladavine Kim Il-sunga, od 1948. do 1994). U velikoj izložbenoj hali stotine severnokorejskih, ali i velik broj stranih preduzeća dolaze prodavati proizvode široj javnosti: najnovije računare, flat screen televizore iz Hong Konga ili Japana, švajcarsku kozmetiku, malezijsku kafu, kineske hladnjače, novozelandske motore za pumpe, severnokorejske cipele, kao i vijetnamske i ruske proizvode itd. Čak je zastupljena i Evropska poslovna asocijacija. Za zemlju koja je odlukom UN-a pod internacionalnim embargom, poslovanje i nije tako loše.

Toga dana je bilo izrazito teško da se snađemo među svim prolaznicima. "To im je kao robna kuća", kaže predstavnica jednog zapadnjačkoga preduzeća. Cele porodice, žene bez pratnje (mnogo brojnije), s mobilnim telefonom na ušima izlaze ruku punih paketa; neki se odmaraju pred kioscima gde se prodaju ražnjići ili sladoled.

To mesto, gužva, nemir, sve ukazuje na potrošačku groznicu dela stanovnika glavnoga grada. Iako su nesumnjivo privilegovani – treba plaćati u juanima, eurima itd. – oni koji šetaju ovim sajmom nisu među najbogatijima. Najbogatiji idu u najelitnije trgovine kojih u Pjongjangu ima dvadesetak, prema rečima osoba intervjuisanih izvan zemlje. Prema mojim anđelima čuvarima, koji mi prate svaki korak tokom vikenda u Severnoj Koreji te koji su istovremeno prevoditelji i (izrazito) politički vodiči, te luksuzne trgovine ne postoje. Kao ni polulegalna i privatna mesta za kupovinu.

A skromniji stanovnici Pjongjanga, koji još uvek koji imaju nešto novca, mogu kupovati korejske ili uvezene proizvode u nekoliko supermarketa koji, iako nisu brojni, imaju sve karakteristike takvih trgovina poput košara ili kasa na kojima se može platiti kreditnom karticom. Ovog vikenda drugi sprat supermarketa pun je porodica koje su došle ručati u njegov veliki restoran u veselom okruženju.

Pjongjang ipak nije postao velikim prostorom potrošnje. Daleko od toga. Dovoljno je da se prošetaš ulicom ili ideš metroom (samo jedna vožnja mi je bila odobrena, i to samo između dveju stanica) da primetiš siromašno odjvene muškarce i žene, ponekad s teškim teretima. Većina osoba koje sam susrela ne puca od entuzijazma zbog tog novog prosperiteta. A šta reći o sveprisutnim mladim vojnicima u gradu – nimalo agresivnima – koji često rade na gradilištima? "Zadatak vojske nije samo braniti zemlju, nego i sudelovati u njenoj izgradnji", objašnjava jedan od mojih telohranitelja. Vrlo praktično jer je takva radna snaga jeftina.

Politički gledano, režim se drži svojih uverenja, koliko god ona bila neuverljiva. Čini se kao da narod vode polubogovi, vođe s apsolutnom vizijom, objekti bezgraničnog divljenja: Kim Il-sung, utemeljitelj, borac protiv japanskih te kasnije američkih okupatora, postao je "doživotnim predsednikom"; njegov sin Kim Jong-il konsolidovao je vojsku i zahvaljujući njemu zemlja ima nuklearno oružje; te na kraju Kim Jong-un, tridesetdvogodišnjak koji želi modernizovati zemlju. Spomenik, bazen, škola: ne postoji javna građevina bez portreta makar jednog od njih trojice pred kojima se svako nakloni kao u crkvi. Lokalno uverenje je da Severna Koreja ima najbolji politički i socijalni sustav u svetu, koji štiti svoje građane od agresivnog imperijalizma i razornog kapitalizma.

No materijalni uslovi života ipak su se poboljšali i glavni grad se menja. "Pre deset godina sve je bilo sivo, gotovo bez ijednog automobila. Danas posvuda ima boje", kaže vijetnamski turistički organizator koji je došao videti nove destinacije. Ženska odeća je u bojama. Zgrade takođe: postoji šuma zgrada od trideset i četrdeset spratova, kao u svakom azijskom gradu koji drži do sebe, klasičnih, posve plavih, ili zelenih i oker; time se ulepšavaju stroge i masivne zgrade 1950-ih, izgrađene u najčišćem sovjetskom stilu.

Obala reke Taedong, koja prolazi kroz glavni grad, puna je gradilišta: u toku je proširenje univerziteta Kim Chek (vodećeg univerziteta za nauke i nove tehnologije) kao i razvijanje obale za turizam. Neosporna je volja za modernizacijom glavnog grada, u skladu sa trenutnim sloganom Kim Jong-una "Ubrzati Pjongjang". Treba "pokazati da Pjongjang želimo dovesti na visok nivo civilizacije", kažu u Pyongyang Timesu (16. maj 2015) i to ne samo kako bismo mu promenili imidž, nego i stvorili novu elitu. U biblioteci univerziteta Kim Il-sung, potom i Kim Chek, postoji više sala s kompjuterima koji su spojeni na lokalni Internet koji je, prema iskazima više sagovornika, dovoljno brz i funkcionalan. Studenti magistarskih studija imaju pristup svetskoj mreži pod određenim uslovima jer, naglašava pratitelj mlade devojke koja nam je pokazala Kim Chek, "postoje takođe i izrazito loše stvari na Internetu". Stranice koje posećuju studenti kao i profesori službeno se propisuju. Teško je znati gde počinje i gde staje kontrola. U svakom slučaju, nijedan student ne poseduje e-mail adresu za komunikaciju sa spoljnim svetom.

Čini se da se izrazito pazi na profesore tih prestižnih ustanova. Dokaz tome je zgrada koja se gradi na obalama Taedonga s pogledom na veličanstvenu aveniju, u koju će biti besplatno smešteni. Stara tradicija, ako je verovati ženi koja nas je pustila u svoj stan iz devedesetih. Taj par koji smo posetili te koji su pomno pripremili moji anđeli čuvari nisu nimalo uobičajeni: muž je profesor na univerzitetu Kim Il-sung, a svekar arhitekt koji je radio za "doživotnog predsednika". Veliki prostor – sedam soba, dve kupaonice – savršeno je koncipiran, s prekrasnim pogledom na Taedong. Gazdarica naglašava da je stanove dao "veliki vođa Kim Jong-il", kao i svim njihovim susedima u te dve identične zgrade od četrdesetak spratova. Ne čini im se apsurdnim to da ništa nisu mogli izabrati i da je uniformnost pravilo. Hoće li biti isto tako za sledeće generacije, one koje danas vidimo raznobojno i raznovrsno odevene?

Treba primetiti da ti kadrovi – sadašnji i budući – profitiraju od stvarnih prednosti: temeljno obrazovanje, u najčišćoj tradiciji zemalja koje se nazivaju socijalističkima, nije zanemareno. Nema sumnje da deca uče ono što treba znati o dinastiji Kim, njenim brojnim dobročinstvima i o stravičnosti američkog imperijalizma, ali takođe uče čitati i pisati: prema godišnjim statistikama CIA-e, koja sigurno ne gaji simpatije prema Severnoj Koreji, 99 posto muškaraca i žena je pismeno. To je izuzetan rezultat za zemlju u razvoju.

Strane investicije i kultura menadžmenta

Postoji klizalište, pozorišta, klub za jahanje, vodeni park s gigantskim toboganima gde se na desetine Korejaca sa svojim radnim jedinicama dolaze odmoriti nedeljom, pojavili su se zabavni parkovi s električnim autićima, vozovima smrti i video igricama: u gradu treba biti i veselo. U predgrađu, te još više na selu, (...)

Obim celog teksta : 3 590 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Martin Bular

Podeli ovaj tekst