Nedaleko od rimskog Panteona, Mario Monti, doživotni senator talijanskog parlamenta, kurtoazno nas prima u svojoj kancelariji. Taj čovek je utelovljenje stručne elite koja vlada Evropom u ime ekonomskih zakona. Bio je redom: poverenik u Evropskoj komisiji, savetnik u Goldman Sachsu, predsednik think tanka Bruegel… Čovek kome su nadenuli nadimak il professore vršio je i funkciju italijanskog premijera, kada je između novembra 2011. i aprila 2013. preuzeo “tehničku vladu” koja je imala za cilj učvrstiti finansijska tržišta usled monetarne krize.
Šta on misli o projektu federalne Evrope, to jest evropske države koja bi u federaciju udružila svoje države članice? “Kada bih morao odrediti svoju poziciju, rekao bih da federalizam, to jest federalnu Evropu, vidim kao zvezdu Severnjaču, daleku referentnu tačku koja mora usmeravati konkretno političko delovanje, no to bi se, prema meni, trebalo izvesti postupno i s pragmatizmom.” S pragmatizmom jer, prema Montiju, određene bi se politike mogle još više centralizovati na evropskom planu, dok druge bolje funkcionišu na nižim nivoima. Navodi primer politike konkurentnosti koju vodi Evropska komisija i kroz koju je ojačala svoj autoritet istovremeno decentralizujući njeno sprovođenje. Valja biti pragmatičan: doista, “ako previše otvoreno istaknemo cilj federalizma, neki će reći da sa Sjedinjenim Evropskim Državama reskiramo gubitak podrške onih koji bi bili spremni ići dalje, ali ne nužno toliko daleko”.
Taj odmereni ton pristaje jednom državniku. On je i dobra ilustracija stava raširenog među proevropljanima. Termin “federalist” je neodređen, podložan različitim interpretacijama i izaziva kontroverze u zemljama poput Francuske, o Ujedinjenom Kraljevstvu da i ne govorimo. Netom nakon što je sredinom jula 2014. izabran za predsednika Komisije, Jean-Claude Juncker takođe je požurio uveriti britanske konzervativce da ne želi “Sjedinjene Evropske Države”.
Briselski upravljači retko koriste taj termin, znajući da se može biti federalista, a da se to ne oglašava na sva zvona. “Federalizam nije moja religija”, kaže parlamentarna zastupnica Sylvie Goulard. “Nastojim izbegavati rasprave u kojima mi pokušavaju podvaliti to pitanje. Radije krenimo od početka, zapitajmo se šta to zajedno želimo napraviti u Evropi i pronađimo sistem koji bi tome najbolje odgovarao.” No ako uzmemo u obzir ono šta ta nekadašnja visoka funkcionerka naziva “razvojem u svetu”, koji slabi moć starih država evropskog kontinenta, onda je “potrebno promeniti nivo upravljanja i prekinuti s ograničenjima i rivalstvom država EU-a. Evropa treba imati jedan jedinstveni glas ako želi da njena reč ima težinu u svetu, naspram Kine ili Indije”, objašnjava Sylvie Goulard. Tu staru, dobro poznatu pesmu opinion makeri ponavljaju već decenijima i to uz ograničen uspeh među stanovništvom, sudeći prema broju onih koji nisu izašli na evropske izbore 2014. (57,42 posto) i uspehu tzv. evrofobnih stranaka – Stranke za nezavisnost UK (UKIP), francuskog Nacionalnog fronta ili Pokreta pet zvezda (M5S) u Italiji.
Ipak, smatrati federaliste ljudima koje bi rezultati izbora mogli izbaciti iz takta značilo bi slabo ih poznavati. Nezadovoljstvo građana, usko povezano s procesima integracije, neće ih iznenaditi niti istinski zabrinuti. “Evrofobi ne predstavljaju velik problem”, objašnjava Emma Bonino, bivša sekretarka u Evropskoj komisiji i nekadašnja italijanska ministarka spoljnih poslova. “Indiferentni i evroapatični čine veliku većinu i upravo njih treba pridobiti za Evropu. Ono što me brine su sramežljivi proevropski odgovori. Valja nam obraniti EU, čak i uz pretpostavku da je nužno ići dalje s integracijom.” Emma Bonino tako predlaže “labavu federaciju” oko nekoliko ključnih sektora (spoljni poslovi, odbrana, istraživanja), ali ne i “superdržavu”. Put te “unije koja postaje sve tešnja” putem sporazuma, krivudav je.
Istorijat federalističke ideje
Po izlasku iz Drugog svetskog rata, federalisti su nastojali ustanoviti novi politički poredak. Ta je ideja privukla i aktiviste koji su, poput Italijana Altiera Spinellija, pretrpeli strahote fašizma i delovali u pokretima otpora. Za Spinellija i Ernesta Rossija, koautora slavnog “Manifesta za slobodnu i ujedinjenu Europu” napisanog 1941. u egzilu na otoku Ventotene, nacija je nepopravljivo vezana uz nacionalizam i rat; ako je odbacimo, oslabićemo reakcionarne snage u društvu. Spinelli je u Italiji osnovao Movimento federalista europeo (MFE) koji je deo međunarodnog udruženja – Unije evropskih federalista (UEF), osnovane 1946.
No ne dele svi jednake aspiracije za projekt federalnog institucionalnog okvira. Budućnost kontinenta žele zacrtati i druge struje, koje privileguju saradnju među državama (United Europe Movement Winstona Churchilla) ili tržišna rešenja (Europska liga za ekonomsku saradnju Paula Van Zeelanda). Evropska ideja rađa različite pokušaje koji mogu okupiti ljude s levice kao i s desnice – donoseći promenjiv uspeh zavisno o pojedinoj zemlji i odnosu njenih građana spram vlastite nacije-države.
S izbijanjem Hladnog rata dolazi vreme prvih razočaranja. Uživajući podršku SAD-a, glavne federalističke organizacije, među njima i Evropski pokret utemeljen 1948. kako bi ujedinio različite proevropske strukture, neodoljivo se naginju ka Zapadu, a time i postojećem poretku. Evropska konstrukcija postupno kreće ne putem “zajedničke izgradnje”, već putem “konkretnih postignuća koja će prvo stvoriti istinsku solidarnost”, prema slavnoj formuli Roberta Schumana u njegovoj deklaraciji od 9. maja 1950, koja je bila uvertira u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, osnovanu 1952. Projekt evropske političke zajednice, koji su podupirali federalisti, konačno je napušten, istovremeno s projektom evropske odbrambene zajednice, koju je u avgustu 1954. odbio francuski parlament.
Tada se ocrtava pragmatični put, bliži gledištima Jeana Monneta koji veruje da napredovanje prema Ujedinjenim Evropskim Državama više potpomaže delovanje obrazovanih manjina, a manje demokratske rasprave. U nemogućnosti da uzburkaju nacionalne političke igre, proevropski krugovi pre će pratiti nego voditi (…)
