Pred gomilom okupljenom na trgu Hrista Spasitelja u Santa Kruzu, privrednoj prestonici Bolivije, govornik u beloj mantiji osudio je „ekonomiju koja ubija“, „kapital pretvoren u idola“, „bezgraničnu težnju novca za gospodarenjem“. Tog 9 jula poglavar rimokatoličke crkve obratio se ne samo svojoj rodnoj Latinskoj Americi, već i svetu od koga traži da stane na put ovoj „suptilnoj diktaturi“, diktaturi oko koje se širi zadah „đavolskog smeća“.
„Potrebna nam je promena“, izjavio je papa Franja dok je, tri dana kasnije, u Paragvaju podsticao mlade da „sređuju stvari“. Od 2013, u Brazilu on traži od njih da „budu revolucionari, da idu protiv struje“. Tokom svojih putovanja episkop Rima izlagao je svoje viđenje stanja stvari u svetu, stav prema uništavanju prirodne i društvene okoline, i pri tom se žestoko obrušio na neoliberalizam, tehnokratizam, jednom rečju, na čitav sistem i njegove štetne posledice: a to su pre svega uniformizacija kultura i „globalizacija ravnodušnosti“.
U junu, u istom duhu, Franja je međunarodnoj zajednici uputio „hitan poziv na novi dijalog o načinu na koji ćemo graditi budućnost planete“. U Encikliki posvećenoj ekologiji, Laudato si („budi hvaljen“), on poziva sve ljude i vernike i nevernike da drastično promene svoje ponašanje i osuđuje „suštinski izopačen sistem trgovinskih i svojinskih odnosa“. Prema oceni časopisa Njujork Rivju of buks (New York Review of books), ovaj govor „istovremeno blag i zajedljiv hoće da uzdrma savest svih čitalaca koji nisu siromašni.“ U Francuskoj je za samo šest nedelja prodato 100 000 primeraka ovog malog udžbenika vrline.
To je pontifeks koji tvrdi da je drukčiji svet moguć i to ne na dan Strašnoga suda, već je moguć ovde i sada. Ovaj papa superstar, koji ide medijskim tragom Jovana Pavla II ( 1978-2005), odseca i deli: slave ga ekologisti i antiglobalisti (Naomi Klajn, Nikola Ilo, Edgar Moren), zato što je u „duhovnoj pustinji sakralizovao ekološke ciljeve“ Ultraliberali i klimatoskeptici ga satanizuju i o njemu misle kao o „najopasnijem čoveku na planeti“, da navedemo reči jednog polemičara, ultrakonzervativnog novinara američke televizije Foks Njuz (Fox News).
Hrišćanskoj desnici smeta papina levičarska terminologija i nedovoljno snažna osuda abortusa. Što se tiče uvodničara laičke levice, njih pre svega zanima stepen revolucionarne dubine ovog čoveka sa Juga, prvog ne-evropskog pape od Sirijca Grigorija III (731-741). Franja I je papa koji osuđuje tgovinu migrantima, poziva na podršku Grčkoj, odbacujući stroge mere štednje u toj zemlji, genocid (onaj nad Jermenima) naziva „genocidom“, potpisuje neku vrstu Konkordata sa palestinskom državom, moli se čelom naslonjen na Zid plača, na Zid podele koju Izraelci nameću Palestincima i podržava stav Vladimira Putina prema sirijskom pitanju, u času kad Zapadnjaci donose sankcije protiv Rusije zbog sukoba u Ukrajini.
„On je Crkvu vratio u međunarodnu arenu“, ocenjuje Pjer de Šarentene, nekadašnji glavni urednik časopisa Etude (Etudes), a danas specijalista za međunarodne odnose u rimskom jezuitskom časopisu Ćivilta katolika (Civilta Cattolica). „On je zastupnik anti-globalizma! Pored Benedikta XVI on deluje kao fini dečko.“ Prethodnik sadašnjeg pape, uvek okrenut teološkim pitanjima i uvek spreman da osudi, ostavlja utisak mračnog džangrizala, pored milosrdnog Argentinca uvek spremnog da oprosti. Ali u osnovi „njegova snaga leži u spremnosti da preispita čitav sistem“, dodaje otac de Šarentene.
Ovaj prvi jezuitski i latinoamerički papa govori sledeće stvari: „Čovečanstvo je odgovorno za planetarnu degradaciju, i dopuštanje neoliberalističkom kapitalizmu da, šireći i produbljujući nejednakosti, uništava čitavu planetu, našu zajedničku kuću“. Treba dakle prekinuti sa ekonomijom, u kojoj je, kako to kaže ekonomista – i sam takođe jezuita – Gael Žiro (Gael Giraud), „Po prvi put posle Adama Smita i Davida Rikarda etičko pitanje isključeno u korist fikcije o nevidljivoj ruci“, koja reguliše tržište. Danas nam je potreban neki „svetski autoritet“, poštovanje moralnih normi i pre svega mudrost naroda pa da se ekonomija vrati na mesto koje joj pripada. Naime, političko rešenje nalazi se u rukama naroda, a ne u rukama elita, koje zavodi „kratkovida logika moći“.
Za papu ekološka kriza je u prvom redu moralna; ona je plod privrede lišene ljudskosti, privrede u kojoj se nagomilavaju suprotnosti između bogatih i siromašnih, severa i juga, između mladih i starih. „Sve je međusobno povezano“: siromaštvo i kulturna propast, diktatura kratkovidosti i potrošačko otuđenje, globalno zagrevanje Zemlje i opšte zaleđavanje ljudskih srca. Stoga se „istinski ekološki pristup uvek preobražava u društveni“. Čovečanstvo treba da se vrati svojim korenima; ono treba da izgradi „novu etiku međunarodnih odnosa“, i „univerzalnu solidarnost“. To su stvari za koje se papa Franja zalagao u govoru održanom 25 septembra na sednici Generalne skuptšine Organizacije ujedinjenih nacija, sednici posvećenoj milenijumskim ciljevima razvoja Zemlje.
Naravno, sve ovo nije potpuno novo. „Papa Franja samo dalje razvija načela Drugog vatikanskog koncila (koncila održanog između 1962. i 1965. čiji cilj je bio otvaranje katoličke Crkve ka modernom svetu)“, konstatuje na primer u Rimu Mišel Roa, generalni sekretar humanitarne mreže Caritas internationalis. Može se reći da se rimski pontifeks vraća Jevanđelju, da obnavlja socijalno učenje katiličke Crkve, nastalo tokom industrijske ere, i da se pre svega trudi da svoja ubeđenja uskladi sa ubeđenjima Pavla VI (1963-1978), prethodnika u kome, prema ocu de Šarenteneu, sadašnji papa vidi svog „intelektualnog i duhovnog učitelja“. Prvi papa globalizacije i velikih interkontinentalnih putovanja, Pavle VI naslednik reformiste Jovana XXIII (1958-1963), jeste čovek koji je papsku vlast izveo iz Italije, čovek koji je internacionalizovao kolegijum kardinala, uvećao broj nuncijatura (ambasada Svete Stolice) i popravio bilateralne odnose sa mnogim državama. Pod njegovim pontifikatom, katolička Crkva napustila je svoj status žandarma religioznih sloboda, i „solidarisala se sa strepnjama i mukama čitavog čovečanstva“. Za Pavla VI razvoj je postao novo ime za mir; mir shvaćen ne kao stanje stvari već kao dinamički proces stvaranja humanijeg društva, otvorenog za zajednička dobra.
Ipak, ako i postoji kontinuitet, a prema nekima čak i dovršetak katoličkog preobražaja, započetog tokom šezdesetih godina prošlog veka, teško je ne zapaziti postojanje diskontinuiteta između argentinskog pape i njegovih prethodnika. Mada su obojica bili skloni antiliberalnim nastupima, pontifikati i Poljaka Jovana Pavla II i Nemca Bendikta XVI obeleženi su njihovim doktrinarnim pristupom. Benedikt VI je pored ostalog, doveden u vezu sa nekoliko „afera“ koje vatikanska administracija nije mogla uspešno da reši. Takva je afera VatiLiks: pojavljivanje poverljivih dokumenata koji Svetu Stolicu optužuju za korupciju i protekcionizam, a pre svega za ugovore sklapane sa italijanskim preduzećima.
Za trenutnu obnovu Crkve mogu se navesti dva tipa razloga: jedni zavise od konteksta; drugi su urođeni čoveku. „Na etičko-političkom planu, papa Franja popunjava jednu veliku međunarodnu prazninu“, tvrdi Fransoa Mabil profesor političkih nauka na Univerzitetu u Lilu i specijalista za pontifikalnu doplomatiju. Za njega, Franja je papa doba koje je započeto finansijskom krizom 2008; kao što je Jovan Pavle II bio papa doba propasti komunizma. „Prelazeći na izlaganje socijalnog učenja, papa Franja preispituje čitav sistem i sa uspehom zauzima stav kritičkog staranja prema njemu“. „Bilo je krajnje vreme“, dodaje Mabil. „Vreme Crkve ne poklapa se više sa vremenom sveta. Sve se suviše brzo dešavalo za Benedikta XVI. Sada se događaji moraju predviđati; ne sme se samo reagovati na njih“.
Pre nego što je krenuo da promeni svet, papa je započeo promene u sopstvenoj kući. Privrženik skromnosti, koju deli sa Franjom iz Asizija, čije je ime uzeo kad je postao papa – on je ustanovio, ako se tako može reći, jedno „normalno“ papstvo, koga hoće da učini egzemplarnim. On je odložio u orman luksuzne papske odežde, i živi u dvosobnom stanu od 70 kvm, koga je pretpostavio luksuznim papskim odajama. Ovaj papa voli (…)
