Kako to njima polazi za rukom, a nama ne? Od nastanka Podemosa u Španiji ovo je pitanje koje se nameće radikalnoj levici. Upitani da na njega odgovore, članovi mladog španskog pokreta svoj uspeh rado objašnjavaju činjenicom da su se opredelili za svojevrsni populizam o kojem govori argentisnki intelektualac Ernesto Laklau (1935-2014), oksfordski đak i profesor političke teorije na britanskom univerzitetu u Eseksu od 1973. do 1997. Njegova misao im je omogućila da prevaziđu jednu važnu prepreku u njihovoj borbi koja se sastojala u promenljivoj prirodi zahteva vezanih za pokret 15-M (u pitanju je pokret 15. maj, veliki pokret narodne mobilizacije koji je počeo u maju 2011) rehabilitujući pojam opšteg interesa, što je nesumnjivo privuklo veliku pažnju.
1985. Laklau objavljuje Hegemoniju i socijalističku strategiju. koju je napisao zajedno sa svojom suprugom, belgijskom filozofkinjom Šantal Muf. Svrha ove knjige, koja na mnogim mestima nosi težak univerzitetski žargon, razvila se iz uvida u poraze sovjetskog iskustva sa jedne strane i pojavu novih društvenih pokreta sa druge (feminizam, borba manjinskih-etničkih, nacionalnih i seksualnih grupa, suprotstavljanje nuklearnim programima). U pitanju su fenomeni koji su, svaki na svoj način, dodatno pogoršali krizu levice. Da bi se ta kriza prevazišla, bilo je potrebno da se razreši pitanje koje je opterećivalo levicu više od jednog veka: da li su „marksističke kategorije“ stvarno sposobne da doprinesu razumevanju savremenih društava?
Odgovor autora je od samog početka bio negativan. Kada bi društvena organizacija i borbe koje se u društvu odvijaju efektivno zavisile isključivo od socioloških datosti „nebi bilo mesta za politiku kao autonomnu aktivnost“ tvrdili su pomenuti autori. Iako u sebi podrazumeva beskonačnu raznolikost, marksizam je uzeo teorijski oblik klasnog esencijalizma. Po rečima Mufove, u njemu „politički identiteti društvenih aktera nužno zavise od njihove pozicije u proizvodnim odnosima.“Ovu tvrdnju je Mufova iznela u knjizi intervjua sa Injigom Erehonom, političkim sekretarom Podemosa, koja je izašla 2015. godine.
Za Mufovu i Laklaua borba između klasa predstavlja „borbu“ stereotipnih oponenata i samim tim je kao koncept „skoro potpuno lišena smisla“. Politički identiteti ne nastaju direktno iz ekonomskih i društvenih odnosa, već predstavljaju konstrukcije bitno zavisne od „diskursa“. Pritisak odnosa proizvodnje samim tim kod ovih autora ne igra onoliko važnu ulogu koju ima u marksizmu. Kada Laklau i Muf razvijaju svoju refleksiju o odlučujućoj političkoj ulozi masovnih medija u demokratijama, oni to čine da bi ukazali na njihovu moć da „duboko prodrmaju tradicionalne identitete“ i otvore put „kulturnoj demokratizaciji“. U trenutku kada nestanu klase i proizvodnja priče dobije središnju ulogu u političkoj priči, oslobađa se polje za strategiju o kojoj Laklau govori u svojoj drugoj knjizi koja nosi naslov Populistički razlog, objavljenoj 2005.
Argentinski intelektualac govori o tome kako populizam predstavlja specifičnu društvenu konfiguraciju. U normalnim vremenima različiti društveni sektori interreaguju sa državom ispostavljajući različite zahteve: nastavnici zahtevaju da učionice budu manje popunjene, zanatlije da im se dodele poreske olakšice, a ekolozi vode borbu protiv globalnog zagrevanja. Tako da se na taj način razvija pokret koji zahteva izmenu Ustava itd. Laklau govori o „logici razlike“.
Proizvod peronističke logike
Kako moć odbija (ili barem nije u mogućnosti) da odgovori na ove različite pozive (interpelacije) tako da se ovi pozivi nužno ne susretnu nastaje „niz partikularnosti među kojima vlada ekvivalencija“. Razlike blede i na određeno vreme se razvija diskurs zajedničkih patnji. Na primer, kada treći stalež provaljuje na političku scenu u vreme Francuske revolucije, on ne zahteva samo mesto u postojećem poretku, već remeti političku scenu i nameće se kao istinsko mesto nacionalnog identiteta. U Laklauovoj perspektivi on na taj način govori u ime celog društva i to direktno predstavljajući one koje predstavlja.
Laklau i Muf smatraju da njihovo razmišljanje predstavlja ono što bi sardinski intelektualac Antonio Gramši „zaključio da živi u naše vreme“[sic]. U tom kontekstu oni preciziraju: “hegemonijski odnos kako ga mi shvatamo, nastaje kada jedna (…)
