Posle stilske revolucije koju je 1964. Serđo Leone pokrenuo filmom Za šaku dolara, italijanski vestern je stalno ponavljao istu formulu, krećući se između političke parabole i narodske zabave. Godine 1966, kada je Italija, pocepana između bogatog Severa i siromašnog Juga, slavila stogodišnjicu svog ujedinjenja, ulazeći u „olovne godine“, na ekranima se pojavio obraz onoga što će se zvati „vestern Zapata“. U filmu El Čunčo, režisera Damijana Damianija, obrađuje se susret, do koga je tokom meskičke Revolucije 1910. došlo između šefa bande El Čunča (Đan Marija Volonte) i jenkija El Ninja (Lukas Tel). Ovaj drugi nagovara prvog da se priključi revoluciji, jer ima tajnu nameru da se približi njenom rukovodstvu, i da za račun diktatora Porfirija Dijaza ubije jednog od njenih generala.
Osim aluzije na atentate na Emilijana Zapatu i Panča Vilu, film ukazuje i na američko mešanje u Latinsku Ameriku (i druga mesta). Jedan pobunjeni seljak kaže kako Sjedinjene države prvo podržavaju revoluciju a onda podržavaju kontrarevoluciju, i to sve radi svojih sebičnih interesa. Isti pobunjenik kada ga jedan veleposednik pita: „Želiš li da me ubiješ zato što sam bogat?“, odgovara, „Ne, senjor, već zato što smo mi siromašni... i što ste nas vi bogataši takvima učinili“. Ovde je dat osnovni ton. Nazire se sličnost između suprotnosti Sever-Jug, kako na američkom kontinentu, tako i u samoj Italiji. Isto kao i Latinosi, i Italijani sa juga su prevareni; obećana zemlja nikada im nije data, već je i dalje ostala u rukama zemljoposednika. Sličnost meksičke i italijanske zastave očigledno ovoj aluziji daje još veću težinu.
Između napada na voz i revolucionarnih juriša – snimanih u Andaluziji pred nosom frankističkog režima, El Čunčo definiše pravila ovog žanra: seljak/bandit dospeva u situaciju koja u njemu podstiče rađanje klasne svesti; malo po malo interes naroda prevladava nad željom za bogatstvom. Gringo krije svoje namere (El Čunčo ili Trojica za masakr, Đulija Petronija), ciničan je i potkupljiv (Plaćenik i Kompanjerosi, Serđo Korbučija), u najboljem slučaju razočaran (Bila jednom jedna revolucija Serđa Leonea), ali je uvek manipulator. Kao lukavi strateg on uspeva da zaseni Meksikanca, sve dok ovaj ne primeti kako je izmanipulisan. Ovo omogućuje ne samo korišćenje starog narativnog i dijalektičkog recepta o suprotnostima koje se dopunjuju u akciji, već pruža i priliku za suprotstavljanje dva viđenja sveta i dve klasne stvarnosti. Suprotstavlja pogled na svet potlačenih, koji nemaju drugi izbor do kolektivne borbe, i viziju sveta „turiste“ koji je u Meksiko došao da ostvari svoje lične ciljeve. Naime, ovaj poslednji „ne voli Meksiko“, kako to često ponavlja El Ninjo u El Čunču i Englez Prajs u Tri za masakr. Politička dimenzija El Čunča je očigledna što se pored ostalog vidi i iz sastava ekipe. Đan Marija Volonte, član Komunističke partije Italije, svoj pogled na svet izrazio je u više trilera, među kojima se izdvajaju Istraga nad primernim građaninom, Elija Pjetrija (1970) i Afera Matej Frančeska Rosija (1972, Zlatna palma u Kanu). Lu Kastel, aktivista ektremne levice, 1972. proteran je iz Italije. U međuvremenu snimio je Ruke u džepovima Marka Belokija (1965) i Ubij, pa se moli Karla Licanija (1967), drugi (…)
