Teheran. 14. jula uveče. Hiljade ljudi izašlo je na ulice da bi u veselju proslavilo sporazum potpisan u Beču između Irana i grupe „5 plus 1” (Kina, SAD, Francuska, Velika Britanija, Rusija i Nemačka). Nakon dvanaest godina krize i diplomatskog maratona koji je trajao dvadeset i jedan mesec, ovo je prva dobra vest za narod izmoren ekonomskim sankcijama nametnutim zemlji. Oduševljenje je toliko da su se neki slavljenici, uključujući i mlade žene, obavili američkim zastavama, što je pre nekoliko godina bilo nezamislivo. Mesec dana nakon toga, delegacije ministara i biznismena sa Zapada hrle u ovu zemlju u kontekstu ponovnog otvaranja njenog tržišta. Međutim, ostaje nekoliko jako bitnih pitanja, od kojih zavisi budućnost zemlje, između ostalog i oko sporazuma čija je primarna svrha bila da se Iran odrekne teženje ka izradi atomske bombe: nečega što su vlasti oduvek negirale. Od zamrzavanja spornih istraživanja, preko demotiranja nekih objekata, pa do smanjivanja centrifuga za bogaćenje uranijumom i prihvatanja inspekcija, Islamska republika je napravila značajne ustupke za ukidanje sankcija, od čega ima velika očekivanja.
„Niko ne zna hoće li ovaj sporazum biti odobren u Iranu, a nismo sigurni ni kako će glasati SAD”, napomenuo je 18. avgusta Vrhovni vođa Ali Hamnei, koji je sa iranske strane glavna osoba koja odlučuje o ovom pitanju. Ove reči još žestoko odjekuju u krugovima republikanaca u SAD koji žarko žele da miniraju diplomatski uspeh. Nakon usvajanja rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (br. 2231), kao i posle usvajanja sporazuma 20. jula, američki Kongres mora da odluči do 20. septembra i o ukidanju sankcija od strane Vašingtona koje su na snazi od 2006. U slučaju negatvnog ishoda glasanja, predsednik Barak Obama je upozorio da će staviti veto na odluku. Dakle, da bi bio odbijen, predlog mora da bude odbačen od strane dve trećine poslanika oba doma Kongresa, što se za sada čini malo verovatnim.
Strah od narodnog nezadovoljstva
Izjave ajatolaha ilustruju, takođe, njegovu strategiju da održi igru toplo-hladno, kako bi uvažio strepnje različitih frakcija opozicije koja se protivi normalizaciji odnosa sa SAD. Iako pretpostavke o vraćanju glavnih aktera na prethodne (zacementirane) pozicije u narednim mesecima nisu isključene, optimizam je glavno obeležje vlasti u Teheranu: ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što su iranski lideri svesni važnosti Bečkog sporazuma, pa čak i za opstanak sopstvenog režima.
Oni ne mogu da zaborave epizodu koja je obeležila prošlu zimu. Od Teherana do Karmansaha, na zapadu, prolazeći kroz Isfahan koji se nalazi u centralnom delu države, smrzavajući se po hladnoći, velike mase naroda su prkosile jezivoj hladnoći ujedinjeno čekajući ispred državnih supermarketa da uz bonove za hranu dođu do osnovnih životnih namirnica: ulja, šećera, brašna, jaja, ili čak i čaja i piletine. U nekim gradovima dolazilo je do koškanja između pojedinih muškaraca i žena oko « korpi subvencionisane robe ». Jedna zaista šokantna scena, kada se zna da Iran ima, prema podacima Svetske banke, druge po redu rezerve prirodnog gasa u svetu i četvrte kada je reč o nafti. Dosta komentarisane na društvenim mrežama, rečene scene svedoče o nestabilnosti sa kojom je suočen jedan dobar deo stanovništva, a naročito ljudi srednje klase. Ovo je zabrinulo režim i uverilo brojne političke i verske zvaničnike da postoji veliki rizik od protesta koji bi mogli da uzdrmaju vlast.
Doduše, to nije jedini razlog zbog koga Iranci priželjkuju kraj pregovora sa velikim silama. Regionalni nemiri, uz pojačano učešće saudijskog rivala u građanskom ratu u Siriji i Jemenu, kao i rastuća moć Organizacije islamske države (OIE), takođe su imali uticaja. Međutim, ipak je pogoršanje ekonomske situacije bilo odlučujuće. Usled razornih sankcija, ali i smanjenja priliva novca iz inostranstva zbog pada cene nafte, očekuje se da će deficit u budžetu ove godine da dostigne cifru od 40 milijardi dolara. S druge strane, rast BDP-a 2015. neće preći 1%, nakon (…)
