5. juna prošle godine, u Mekineju, predgrađu Dalasa (Teksas), policajac belac je snimljen kako maltretira crne tinejdžere u kupaćim kostimima. Vidimo ga kako gubi strpljenje, upire svojim pištoljem, zatim gura i prisilno drži devojčicu od 15 godina u kupaćem kostimu. Mladi su došli da proslave rođendan na Krejg Ranč bazenu (ograđenom prostoru) na zatvorenom privatnom posedu. Većina njih su crnci i većina njih ne bi trebalo da se nađe tu. Gledajući nacionalni kontekst sveprisutne serijske policijske brutalnosti, amaterski video je izazvao veliki skandal.
U mesečniku Atlantik, istoričar i novinar Joni Aplebaum analizira incident posmatrajući istorijski radikalnu tabelu. On vidi rezultat privatizacije javnih dobara kao način da se otarasimo neželjene populacije, pogotovo crnaca. „Pre 1950“, otkriva on, „Amerikanci su plivali u javnim bazenima podjednako često koliko bi išli u bioskop. Bilo je malo plivačkih klubova, a privatni bazeni su bili znak ekstremnog bogatstva“. Pola veka kasnije, „broj privatnih bazena u SAD se povećao sa 2300 na više od 4 miliona“. Da bi se okupali moramo da živimo u određenom kraju ili plaćamo članarinu u klubu. Aplebaum se nadovezuje na istoričara Dzefa Vilisa da bi dokazao da je borba za građanska prava direktno odgovorna za ovaj proces. „Mnogo belaca napustilo je javne bazene nakon dezagregacije ali to ih nije sprečilo da idu na plivanje. Napravili su privatne bazene, bilo stambene ili u klubovima, da bi mogli lakše da kontrolišu društveni sloj i boju kupača“.
Ova evolucija ne obuhvata samo bazene. Oksimoronom „prvatno-javni posedi“ (što praktično podrazukmeva privatizovana javna dobra), definiše se bilo koji prostor gde je pristup striktno regulisan od strane preduzeća ili korisnika. Tome se od skoro priključuju i parkovi, plaže ili čak obale jezera.
Majkl Sandel, profesor prava na Harvardu, razmatrao je ekonomsku isplativost i davanje prava privatizovanja fizičkim licima u različitim periodima. „Nismo baš (…)
