Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U POTRAZI ZA SIGURNIJIM ŽIVOTOM

Migrantska kriza na pragu „Tvrđave Evrope“

„Migrantska kriza“ više nije medijska tema u užem smislu te reči. Teme su kratkotrajnije i pojavljuju se u okviru krize, dok migranti danas postaju više od teme: oni predstavljaju scenografiju celokupne evropske javne sfere. Svakako, jedan od ključnih problema u ovom kontekstu jesu i politička previranja koja se dešavaju u evropskim državama. Argumentacije koje se pritom vade iz devetnaestovekovnog naftalina – u kojem su pre sedamdesetak godina ostavljeni rasistički diskursi – potpuno su neadekvatne i tvrdoglavo maše sve ključne problemske tačke globalne migracije kojoj smo svedoci

JPEG - 612.6 kio
Sretan Bor – „Beg“

Na početku bi bilo važno potražiti korene „Krize“ koja već mesecima potresa evropski kontinent. Naime, trideset i pet godina traje globalni projekat liberalizacije tokova kapitala ne bi li se omogućila njegova akumulacija u privilegovanim mehurovima (kao i pre nekoliko stotina godina, u okviru one originalne primitivne akumulacije kapitala, u pitanju je ništa drugo do primitivna akumulacija unapređena na viši nivo). Tehnokratski i veoma kratkoročni (stoga i kratkovidi) policy pristupi postali su favorizovani oblik rešavanja problema jer su omogućavali rapidni transfer bogatstva. Nafta, prirodni resursi i jeftina radna snaga decenijama predstavljaju veoma cenjenu robu, pa su ovakvim pristupima i polukolonijalnim praksama nabacivane u ruke multinacionalnih kompanija. Rezultat: radikalna razlika u količini kapitala između gorepomenutih „privilegovanih mehurova“ oličenih u privilegovanim državama sa jedne strane i državama trećeg sveta (i drugog, svakako), sa druge strane. Trideset pet godina kasnije (i na desetine ratova koji su izazvani da bi se na vlasti stavile i/ili održale elite koje će dragocene resurse prodavati za bagatelu), problemi su se vratili kući.

Do kraja osiromašena stanovništva su se okrenula i krenula trbuhom za kruhom, u isto vreme bežeći i od siromaštva i od bombi. A krupni je kapital kroz svoje agense – kapitalističke države metropole – pokazao svoje janusovsko lice: on želi naime da ima sve sa profitom, ali zato formalno odbija da se suoči sa logikom i posledicama reprodukcije tog istog profita. Neoliberalni projekat je od oslobađanja kapitala od tereta granica napravio sopstvenu ideologiju, ali njegove apologete listom ostaju neme kada treba govoriti o tome da se sada granice ukinu i za ljude, jer u kontekstu država koje su postale (i) klasni kontejneri, ukidanje granica za ljude značilo bi ukidanje jedne od barijera klasne i socijalne mobilnosti. Jer, mobilnost (međugranična, klasna i socijalna) može biti samo privilegija stanovnika centra. Logika savremenih liberala je jasna: sloboda za kapital – kontrola za ljude. Licemerni odnos evropskih političkih elita prema „politički trusnim područijima“ tako postaje refleksija ambivalentnog odnosa kapitala prema društvu (i ljudima) koje je u isto vreme potrebno (jer samo društvo može da proizvede radnike), ali je i politički opasno, jer preti da naruši brižljivo održavani klasni red (ili, pak, preti da naruši brižno održavanu estetiku metropole, što može da ima jednako razorne posledice).

Prastara dilema „kokoška ili jaje“ još jednom se reprodukuje u pitanju da li krize izazivaju ratove – pa su se oni intenzivirali pre izvesnog vremena, kada se globalna kriza zaoštrila – ili su ratovi izazvali krize, ali jedno je sigurno: ljudi su počeli da beže u isto vreme i od bede i od rata. Stoga je trenutna rasprava oko toga da li ljude koji se pomeraju sa istoka na Zapad zvati „izbeglicama“ ili „migrantima“ besmislena jer, je konstruisana za potrebe evropskih tehnokratskih političkih elita. Banalna je činjenica da su ratovi i krize epistemološki duboko povezani: ratovi stvaraju krize, a krize stvaraju ratove. U tom smislu je i podela na „migrante“ i „izbeglice“ em besmislena, em samo odgovara na potrebe novokonzervativne desnice za iznalaženjem administrativnog izgovora kako bi se što lakše prisvojio profit koji je isceđen iz izazivanja kriza i ratova.

Gde su se izbeglice uputile?

Svi ovi strukturalni uzroci, međutim, ne spračavaju da fokus političkih narativa pomenutih na početku sve to potpuno zaboravi (potisne?) i da se koncentriše upravo na slike izbegličke krize koje do zapadnoevropske javnosti dolaze posredstvom medija i samo kao uvek već diskurzivno obrađene. Tako su se ovih meseci pojavile slike mase izbeglica koje su navalile na kapije Evrope ali niko se nije usudio da podseti na ove strukturalne uzroke krize. Pa ispada da je kriza struktuirana poput ledenog brega – vidljiv je samo vrh – i što se tiče njenih istorijskih uslova ali i što se tiče njene medijske obrade. Evropske su se političke javnosti uzbudile oko hiljada izbeglica koje će, navodno, preplaviti Evropu. Brojevi su, međutim, neumoljivi: najveći broj izbeglica niti završava u Evropi niti njoj gravitira. Na primer, najveći broj izbeglica iz Sirije (a u pitanju je zapanjujući broj od više od četiri miliona izbeglica) završava u Turskoj (Turska je primila, prema nekim izvorima, gotovo dva miliona izbeglica iz Sirije – što i ne treba da čudi, početak rata u Siriji obeležio je strahovit priliv izbeglica upravo u Tursku jer je ona jedina iole dobro uređena država regiona). Zapanjujuć podatak je da se u malecnom Libanu zadržalo više od milion i po izbeglih Sirijaca iako Liban ima populaciju od samo četiri miliona (…)

Obim celog teksta : 2 429 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Stefan Aleksić

Podeli ovaj tekst