Godine 2012, gospoda Barak Obama i Vilard („Mit“) Romni utrošili su svaki oko milijardu dolara da bi finansirali svoje predsedničke kampanje. Umesto da plati mito nekom kandidatu, njujorški milioner Donald Tramp je odlučio da sam uđe u arenu: „Zarađujem 400 miliona godišnje, kakvu razliku mi onda to pravi?“. Još jedan milijarder, Ros Pero, obećao je 1992. da će da „kupi Belu kuću za one Amerikance koji ne mogu da je priušte“. Gospodin Tramp će verovatno ispasti iz trke, ali ne pre nego što je objasnio svoje viđenje toga kako funkcioniše američki politički sistem: „Ja sam biznismen. Kada me [kandidat] pozove, ja doniram. Ako meni nešto bude potrebno dve-tri godine kasnije, ja ih pozovem i oni budu tu za mene“. Bivša njujorška senatorka i kandidatkinja demokrata, Hilari Klinton, takođe je deo ove priče: „Rekao sam joj da dođe na moje venčanje, i došla je. Znate li zašto? Pa donirao sam novac njenoj fondaciji.“ Ako želite nekorumpiranog predsednika, predlaže Trump, izaberite nekoga sa liste onih koji plaćaju mito!
Presudom Vrhovnog suda 2010. ukinuta je većina ograničenja na političke donacije od strane pojedinaca i privatnih kompanija. Od tog trenutka, najbogatiji bez ikakvog srama daju do znanja ko su njihovi favoriti. Kako bi objasnio nezapamćen broj republikanskih kanditata za Belu kuću (sedamnaest), Njujork Tajms naznačuje da se skoro svako od njih može osloniti „na podršku nekog milijardera, što znači da njihova kampanja nema gotovo nikakvestvarne veze sa sposobnošću da prikupe sredstva putem obraćanja svojim glasačima“. Džon Elis („Džeb“) Buš je već redefinisao prirodu „malih donacija“. Za većinu kandidata, oni iznose manje od 200 dolara; za njega, manje od 25.000 dolara...
Tri milijardera – gospoda Čarls i Dejvid Koh, i Šeldon Adelson – postali su glavni sponzori američke desnice. Braća Koh, koji preziru sindikate, planiraju da potroše 889 miliona dolara na izbore sledeće godine, otprilike isto koliko i svaka od glavne dve partije. Čini se da im je (…)
