Prilikom iskrcavanja 10 000 čileanskih vojnika u bolivijsku luku Antofagasta 14. februara 1879. godine, nije bilo otpora. To je zbog toga što je u gradu živelo tri do četiri puta više čileanskih nego bolivijskih stanovnika – oko 6500 od 8500 stanovnika. Nepristupačnost pustinje Atakama pojašnjava tu neobičnu pojavu: manje je opasno prići Antofagasti plovidbom uz obalu, zatim se popeti preko Anda, pa preći pustinju. Pustinja Atakama, poznata po najslabijoj gustini života na planeti, skoro bez bilo kakvog organskog sveta, ipak je davala naznake svog ekonomskog potencijala već od sredine 19. veka. Tu su otkrivena nalazišta šalitre (*natrijum-kalijum, jedan od sastojaka dinamita), gvane (akumuacija izmeta morskih ptica koji se koristi za gorivo) i, najbitnije, srebra: hiljadu vagona ove rude prebacuje se svakog dana između rudnika Karakoles i Antofagaste. Tada regiju posećuju čileanski kolonisti, ali i britanski avanturisti koji okupiraju region.
Za to vreme, La Paz potresaju državni udari. Za Boliviju se smatra da je nestabilna i nepredvidiva a da svaki novi diktator ne drži puno do obećanja i obaveza svog prethodnika. Godine 1879. bolivijska država odbila je da se (anglo-čileanska) Kompanija šalitre i železnice u Antofagasti (CSFA) oslobodi poreza od 10 centavosa po izvezenom kvintalu. U isto vreme Čile je razotkrio tajni vojni savez između Bolivije i Perua, što je bilo idealno da posluži kao izgovor za izbijanje sukoba.
Brojčano, čileanska vojska bila je manje impresivna od one svojih protivnika, ali je zato bila bolje opremljena. Između ostalog, obučavali su je pruski oficiri, veterani Bizmarkovih ratova. Previše velika, nespristupačna i suva, obala se na kraju pokazala neodbranljivom. Bolivija pored toga nije imala ni svoju flotu pa je sve pomorske akcije obavljao peruanski saveznik. Bez telegrafa komunikacija je bila takodje otežana: na primer, vest da su Čileanci zauzeli rudnik srebra Karakoles putovala je deset dana do La Paza. Usprkos svemu, Bolivija (…)
