Hrišćanstvo je dobilo žestoku konkurenciju: prema demografskim projekcijama hrišćane, kojih danas ima 31% svetske populacije, će dostići muslimani (skoro 30%) čiji će broj vernika biti dva puta veći kroz 40 godina, posebno u Aziji.(21) Među hrišćanima katolika danas ima 1,2 milijarde, ali se njihov broj smanjuje u korist evangelista i pentakosanaca. Prema procenama, ove dve struje sačinjavaju četvrtinu celokupnog hrišćanstva i 2/3 protestantizma.(22)
Da bi ujedinio hrišćansku porodicu, papa ispoljava određenu ekumensku revnost. Od samog početka, on se pravoslavnim hrišćanima predstavlja jednostavno kao „episkop Rima“; a pozvao je u Vatikan više desetina evangelističkih i pentakosanskih pastora. Tokom svog pontifikata, on je obrnuo ciljeve svojih prethodnika: on sada naglašava jake tačke Crkve, one gde je ona najživlja i gde drži najveći „deo tržišta“ (Latinska Amerika, Filipini, Afrika). On ne troši snagu na oživljavanje vere u zemljama na koje je pala „tamna noć sekularizma“. Pred Savetom Evrope on je u jesen 2014. izgovorio i sledeće reči: „Evropu sad možemo pitati: gde je tvoja snaga? Gde je ona težnja ka idealu koja je prožimala tvoju istoriju i koja te učinila velikom?“ Papa Frannja vodi Crkvu tamo gde je vetar nosi.
U Aziji je posetio Filipine (u kojima ima 81% katolika), ali i Južnu Koreju, u kojoj su hrišćanstvo uspostavile pre svega evangelističke crkve (18% protestanata, 1% katolika). U novembru po prvi put je posetio Afriku (Uganda, Kenija, Centralno afrička Republika), zemlje u kojima je borba na tržištu duša dostigla vrhunac.
„Evangelističke crkve ovde su neko vreme u prednosti pred katolicima“, zapaža Sebastijan Fat, specijalista za evangelistički protestantizam pri Nacionalnom centru za naučno istraživanje (CNRS). „One nisu uprljane kolonijalizmom. Njihova liturgija je afrička, i nude svojim vernicima priliku za uključenje laika i žena, kao i elastičniji odnos prema polnom životu i lokalnim oblicima solidarnosti.“ Da bi se suprotstavio (…)
