U vrelom polunapuštenom gradu, centralni komitet Sirize održava jedan od najznačajnijih sastanaka u svojoj istoriji. Partija koja je u januaru osvojila 36,34% i 149 poslaničkih mesta formirala je prvu grčku Vladu s namerom da prekine sa merama štednje i sa ugađanjem takozvanoj Trojki (Evropska komisija, Međunarodni monetarni fond i Evropska centralna banka). Međutim, 13. jula premijer Aleksis Cipras je pristao da potpiše treći memorandum prema kojem bi Vlada dobila dodatne kredite u vrednosti od 86 milijardi evra, što bi omogućilo dokapitalizaciju banaka, ali i uključivalo nove mere štednje i plan privatizacije.
Uzimajući u obzir nastale sumnje u pogledu novog aranžmana, Cipras i njegovi saradnici su ipak branili određene aspekte sporazuma. Tako je, na primer, ministar ekonomije, Giorgos Statakis, tvrdio: „Iako mnoge mere u ovom memorandumu imaju recesivne posledice, on se ne može porediti sa prethodna dva, koji su podrazumevali budžetska prilagođavanja od 15% domaćeg bruto proizvoda na četiri godine i smanjenja penzija i plata između 30 i 40 %. Međutim, glasanjem po hitnom postupku 15. jula, pre prihvatanja sporazuma koji je bio potreban za isplatu dela od 86 milijardi evra, 32 od 149 Sirizinih poslanika suprotstavilo se ovom planu smatrajući ga neprihvatljivim u odnosu na partijski program, a 6 poslanika nije glasalo. Ipak, procedura je nastavljena usled podrške opozicije. Od tada se Siriza nalazila na ivici raspada, što se na kraju i dogodilo. Dve grupacije, od kojih je jedna bila za potpisivanje memoranduma, a druga, poznata kao Leva platforma mu se protivila, dugo su se međusobno optuživali u pogledu toga ko je kriv za očekivani raspad.
Nedostatak administrativnih kompetencija
Cipras je na sastanku 30. jula zatražio od svojih partijskih kolega da ponude alternativu potpisanom ugovoru. Njegov stav je bio da bi izlazak iz evrozone vodio katastrofi koja bi verovatno onemogućila da se u Grčkoj obavi politička transformacija: „Nema rešenja izvan evra, jer se oštre mere štednje takođe primenjuju i u zemljama koje su izvan evrozone”. Vršeći još veći pritisak, vice premijer Janis Dragasakis je procenio kako bi otvoreni sukob sa „partnerima” u Evropi doveo partiju u situaciju u kojoj ne bi mogla da obezbedi čak ni nužna dobra poput lekova i nafte. Panos Kosmas, iz Leve platforme, na to je odgovorio da je premijer bio zadužen da nađe alternativno rešenje i da je njegova odgovornost što se do njega nije došlo. Postoji velika razlika između potpunog izlaska iz evrozone i takozvanog gregzita o kojem je, između ostalog, govorio ekonomista Kostas Lapavicas.
Pitanje pripreme za gregzit često se pojavljuje u diskusijama članova partije onda kada se govori o preprekama na koje je naišla levičarska vlada. Siriza je od levičarske koalicije na kongresu u julu 2013. postala jedinstvena partija. Brojala je od nešto više od 30.000 članova i bila organizovana na tri nivoa: lokalnom, profesionalnom i tematskom. Lokalni komiteti predstavljaju partijsku bazu. Jedna trećina registrovanih komiteta učestvuje na mesečnim sastancima na kojima se raspravlja o političkoj liniji i gde se planiraju i organizuju akcije. Oni imaju skoro potpunu slobodu i zbog toga su oni često organizovali akcije solidarnosti sa štrajkačima. Partija takođe sadrži i grupacije članova na osnovu njihovih profesija što joj je omogućilo da na efikasan način učestvuje u borbama unutar različitih sektora. Razvoj partijskog programa je samim tim bio zadatak tematskih komisija. Nije čak ni bilo potrebno da se bude član partije da bi se u njima učestvovalo. „Nakon uličnih protesta uključio sam se u grupu koja se bavila reformom ustava. Tada mi je predloženo da se uključim u komisiju koja se bavila ovom temom i zbog toga sam uzeo člansku kartu. Na taj način sam se ponovo uključio u politiku posle 30 godina nezainteresovanosti”, objašnjava Vasilis Ksiadis, profesor na studijama religije u Atini.
Kada se govori o ovim događajima često se provlači tvrdnja kako je u partiji nedostajalo tehničkih veština koje bi omogućile da se opšte crte razvijene u programu pretvore u konkretne mere. I pored ulaska novih ljudi u partiju posle izbornog proboja 2012. glavni deo kadra je ostao isti kao što je bio 2009. Osim toga, usled uspeha partije tokom poslednjih godina i nužnosti da se kadrovi rasporede na nova mesta, (76 članova je ušlo u parlament u junu 2012, 6 u evropski (…)
