Britanski kompozitor i Di Džej Metju Herbert, pre svega se povezuje sa svetom dens-kulture. Ali, petnaestak albuma objavljenih tokom dvadeset poslednjih godina, idu od džeza do najekstremnijih eksperimenata, uključujući haus muziku, muziku za pozorište, film pa čak, 2014. i minimalističko tumačenje, na način Stiva Rajha, Fausta Šarla Gunoa i The Crackle urađen za Kraljevsku operu Londona. Tokom 2000-te godine on se distancirao od uobičajenog načina proizvodnje tehno i hip-hop muzike, primenjujući pravilo koje se može uporediti sa „dogmom“ sineaste Larsa fon Trira: zabrana dram-mašina, sintesajzera i korišćenje snimaka sa ovim instrumentima. On se isključivo oslanja na svoju igru, na igru muzičara i zvuke okoline i tako stvara konkretnu muziku, povezanu sa realnošću. Cilj ovog eksperimenta jeste kritika i razotkrivanje društvenih devijacija.
Ubeđenja ovog četrdesetdvogodišnjeg umetnika, stvarala su se u tačerovskoj Engleskoj: „Talas slobodnih žurki došao je u ovom tužnom periodu kao veliki talas radosti i optimizma, prva manifestacija besklasnog društva“, seća se danas tog vremena. Danas, on tvrdi kako se razočarao u ovaj pokret, i vraća se u diskoteke „od kojih ništa ne traži“. „Kapitalistički sistem uništava našu planetu, uništava naš osećaj za zajedništvo, uništava našu prirodnu i društvenu okolinu, a muzika samo pruža fonogram ovom survavanju u ambis. Ona svuda govori jednu istu stvar: ovaj bar je „kul“, ovaj hotel je „kul“, sve je dobro i sadašnje stanje ništa ne može da pokvari. Današnja muzika zadovoljava se ulogom tapeta. I na taj način doprinosi pomami slepila, umesto da se bori protiv njega“.
On se dakle, odlučio da sam obavi potreban posao, i to čini povremeno na jedan elementaran i brutalan način. U The Mechanics of Destruction (Mehanizam uništavanja) on direktno komponuje, počevši od snimanja scene uništavanja proizvoda multinaciolanih kompanija; na Albumu se čuje kako on prvo prazni, a zatim lomi flašu sode, kida hamburger, (…)
