Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POVRATAK ZELENAŠTVA U DRUŠTVO OBOLELO OD DUGOVA

Umetnost izrabljivanja siromašnih u Americi

Ukupan dug američkih studenata je tokom prošle godine dosegao 1200 milijardi dolara. Suočene sa teškoćama svojih klijenata da im vrate dug, banke su povećale kazne i naravno profite. S druge strane, u nekim socijalno osetljivim krajevima, one odbijaju da otvore svoje ekspoziture. Ti građani su dakle prepušteni tzv. radnjama „kreditnim lešinarima“

JPEG - 3.6 Mio
Fanny Allie – „Konji“

Na šalteru Check Cashera (*tipično američka zalagaonca, šalter gde se može uzeti kredit, pr.prev) na Brodveju, u jednoj od glavnih ulica Bruklina, pored nadzemne stanice metroa Njujorka, Karlos Rivera traži zajam. „No tengo los 10 pesos“ (Nemam 10 dolara), kaže radniku sa druge strane stakla. U Bruklinu, ove radnje se nalaze svuda, po Žutim stranama ima ih 236. Prepoznaju se po svojim živopisnim i šarenim fasadama, po neonkama, kao i po simbolu dolara sa natpisom CASH na izlogu. Pored transfera novca u gotovini, nude unovčavanje čekova građana koji nemaju sopstveni račun u banci: isplata je u gotovini, naravno uvek uz proviziju (oko 2% na 100 dolara, plus troškovi naknade). Oni takođe nude kratkoročne kredite po vrlo visokim kamatnim stopama.

Na nacionalnom nivou, hiljade ovih malih radnji/butika formira jaku finansijsku industriju, u različitim oblicima, koju uopšteno možemo označiti kao „lešinarsko kreditiranje“. Ovaj nadimak proizilazi iz agresivnog poslovnog modela koji podrazumeva da se nikada ne „ispušta“ dužnik koji vraća dug nastao od uzimanja prvog kredita, čime se on zarobljava u dužničku spiralu.

Više Check Casher-a nego Mekdonaldsa

Uprkos svom velikom uspehu, ti beskrupulozni kreditori nemaju dobru reputaciju u zemlji. Država pokušava da koliko-toliko reguliše njihovo poslovanje. Ovaj omraženi finansijski proizvod zabranjen je u Njujorku, ali je u Kaliforiji legalan i poznat kao „payday loan“ ili „zajam na platu“, što bi podrazumevalo ultra kratkoročni kredit (na 15 dana ili više) koji se otplaćuje dana kada se primi plata: naravno uz velike provizije. Jedan kupac tako može dobiti 300 dolara koje vraća u sumi od 346 dolara istog dana kada dobije platu. Ova industrija koja nije ni postojala pre dvadeset godina, prošle godine je ostvarila 46 milijardi dolara profita. Sada u SAD postoji više Check Cashera nego Mekdonaldsa i Starbaks restorana zajedno. Centar za odgovorno kreditiranje (Center for Responsible Lending, CRL), koji se bavi beleženjem zloupotreba u domenu kreditiranja, pri svom osnivanju 2002. je procenio da je cifra ovih zajmova dosezala preko 9,1 milijardi dolara, uključujući proviziju i zaplene u slučaju nesolventnosti. Danas, trinaest godina kasnije, pomenuto udruženje nije u mogućnosti da izračuna ukupne zajmove: „oni idu do nekoliko stotina milijardi dolara, kolika je bila procena prošlog juna. Ovo razdire živote miliona Amerikanaca, ali i zemlju u celini“.

Neko ko je siromašan u SAD-u već plaća više od ostalih svakodnevne dadžbine, hranu, osiguranje. Koncept nazvan poverty penality (kažnjavanje siromašnih) nije nov, Dejvid Kaplovic ga je teoretizovao jos od 1967, u delu koje je postalo klasik: The Poor Pay More (Siromašni plaćaju više). Njegova analiza ostaje jako bitna : „Siromašni plaćaju više za litar mleka i za stan nižeg kvaliteta“, uplašeno je konstatovao 2009. Erl Blumenauer, demokratski poslanik iz Oregona. Oko 37 miliona siromašnih Amerikanaca i još 100 miliona koji se bore da se integrišu u srednju klasu „plaćaju za ono što srednja klasa smatra da im pripada.“

Jedan od brojnih primera su, prema izveštaju Federacije potrošača Amerike, tabele osiguravajućih automobilskih društava koje pokazuju da ove kompanije više obraćaju pažnju na nivo studija osiguranika i njegova primanja nego na njihovu vozačku sposobnost. U dve trećine ispitanih slučajeva „pouzdani ali siromašni vozači plaćaju više (za oko 25%) od onih bogatih koji su već izazivali saobraćajne nezgode“. „Treba biti bogat da bi vodio život siromaha“, ističe ironično Vašington Post, identifikujući male stvari u životu koje kažnjavaju radnike bez para: gubljenje vremena u transportu, čekanje po redovima za razne usluge nižeg kvaliteta itd. Nimalo zabavno i bez prava na grešku.

Da ovakav životni stil nekada dovodi do tragičnih posledica, vidi se na slučaju Marije Fernandes koja je preminula u septembru 2014. u svom automobilu na parkingu u Nju Džersiju. Bila je radnica lanca brze hrane Dunkin Donuts više od 4 godine. Ova tridesetdvogodišnja žena radila je u isto vreme tri posla (druge i noćne smene, vikende) u tri različite firme, sve to kako bi svojoj kćerki obezbedila obrazovanje i zaradila minimalac od 8,25 dolara na sat koji je tada bio na snazi u Nju Džersiju. Ona je plaćala stanarinu od 550 dolara mesečno za stan u kome skoro da nije spavala. Umesto toga, pretežno se odmarala u svojim kolima uz uključen motor i klimu kako bi ohladila auto, držeći kanister benzina na zadnjem sedištu. Jednom dok je dremala, benzin iz kanistera se prosuo ispuštajući otrovni gas koji ju je ugušio. Posle tragične smrti, portparol pomenute kompanije odao joj je počast nazivajući je uzornom radnicom.

Vraćamo se nazad do Check Cashera u naselju Stuyvesant Heights. Šalterka predlaže dogovor Riveri: dakle, otplata duga može da sačeka do sutra. Zove ga po imenu, verovatno je stalna mušterija. U olakšanju, čovek užurbano zove nekog mobilnim telefonom i obećava, na engleskom jeziku, da će dug biti isplaćen. Zatim odlazi gurajući kolica supemarketa niz ulicu. Usput, puni ih flašama koje skuplja za recikliranje, jer će za svaku predatu flašu dobiti po 10 centi. Bavi se i sitnim poslovima na crno, na građevini, više se i ne seća kada je bio klijent neke banke.

Tradicionalne finansijske institucije otvaraju manje ogranaka u naseljima sa manjim primanjima. Pod poštanskim brojem naselja gde Rivera živi, nalazimo samo dva predstavništva. Sa 85000 stanovnika ovaj deo grada postao je bankarska pustinja, kakvih ima još 650 širom zemlje. Ono što još više šokira je činjenica da se Stuyvesant Heights nalazi samo deset stanica metroom od Volstrita, centra globalnih finansija. “Otvaranje filijala u nerazvijenim oblastima nije profitabilno za banke”, kaže Liza Servon, profesor urbane politike na New School Univerzitetu u Njujorku. Ovi ljudi za njih su više teret nego izvor profita. Oni skoro nikada ne (...)

Obim celog teksta : 2 907 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Maksim Robin

je novinar.

Podeli ovaj tekst