Formiranje jedinstvenog sindikalnog centra u Južnoj Americi dogodilo se u tri stepena. Godine 1964. dok su zemlje prolazile kroz društvenu fermentaciju koju su nacionalne partije pokušale da zauzdaju, sindikati forsiraju Nacionalnu konvenciju radnika (CNT). Ovo "stalno telo za koordinaciju i borbu" stavljeno je na uslugu razjedinjenim sindikatima i društvenim pokretima. Masivni generalni štrajk koji je CNT organizovao 1965. dao mu je potrebnu legitimnost da uzme ulogu "narodnog kongresa" koji je otvoren za sve sektore društva. Sindikati, društveni pokreti, mladi, zemljoradnici itd., sastali su se da bi napravili ekonomski, politički i socijalni predlog za naciju. Ovaj predlog je predstavljao osnovu za ujedinjavanje unutar CNT-a u vremenu koje je bilo obeleženo političkim tenzijama i borbama. Ujedinjenje se dogodilo 1966. i urugvajski sindikalni pokret se u njega upisuje stičući tako nezavisnost od države i partija. Dvostruki proces koji se događao kroz Narodni kongres i CNT stvorio je istorijski prostor i društveni i politički osnov iz kog su proistekli mnogi budući lideri Frente Amplija. Bilo je mnogo ekonomskih kriza i političkog i socijalnog pogoršanja stanja tokom predsedavanja konzervativnog predsednika Horhea Pačeka Aeka (1967—1972). Susrećući se sa rastućim socijalnim zahtevima i sa razvojem gerilskog pokreta čije mete nikada nisu bili civili, vođenog Pokretom za nacionalno oslobođenje Tupamaros (MLN-T) vlada je povećala represiju i učestala sa slučajevima u kojima se koristila vojskom. U ovom kontekstu je nastao Front. Putem njega se izašlo na opšte izbore 1971. i pokušalo se sa suprotstavljanjem oligarhiji i autoritarnoj vlasti.Kombinujući progresivne hrišćanske demokrate, socijaliste (iz čijeg članstva je i sadašnji predsednik Tabare Vaskez) komuniste, nezavisnu levicu i gerilce (među kojima je bio i odlazeći predsednik Hose Muhika), aktiviste i sindikalne vođe, Front se našao u situaciji da prizna pobedu Huana Marije Bordaberija (…)
