Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OŠTAR LEVI ZAOKRET LABURISTIČKE PARTIJE BRITANIJE

Džeremi Korbin, čovek-meta i vesnik nade

Nakon pobede Dejvida Kamerona na izborima održanim u maju 2015, urednici britanskih medija doneli su presudu: njegov laburistički suparnik Edvard Miliband odlutao je previše ulevo. Aktivisti su presudili drugačije, odabravši mu znatno odlučnijeg naslednika. Džeremi Korbin, otelovljenje najnaprednijeg krila partije, dobio je podršku masovnog pokreta koji se usudio da sanja o "protivljenju Njenom veličanstvu". Pa ipak, laburistički poslanici i aparatčici ne nameravaju da mu u ovom zadatku pomognu

JPEG - 434 kio
Sretan Bor – „Robin Hud“

Nekoliko sati nakon što je 12. septembra izabran za predsednika Laburističke partije, Džeremi Korbin se obraćao hiljadama demonstranata okupljenih na londonskom Trgu parlamenta u znak podrške izbeglicama i pravu na azil. Dok je govor privodio kraju, s druge strane bine grupa mladih aktivista u crvenim "Tim Korbin" majicama bila je zauzeta uspostavljanjem bezbednosnog kordona kojim će novog lidera levice sprovesti kroz užarenu masu njegovih pristalica i televizijskih, novinarskih i kamera selfi amatera.

Tri meseca ranije, u junu, nakon još jednog mitinga održanog na istom mestu, Korbin se ležerno šetao tamo-amo i uživao u ćaskanju sa ljudima iz publike. Ništa nije ukazivalo na to da će ovaj skupštinski veteran, dostojan poštovanja ali i skroman predstavnik levog krila laburista, uskoro izbiti na čelo glavne snage koja se protivi Njenom veličanstvu.

Ovaj kandidat slabih izgleda, kog su kolege iz donjeg skupštinskog doma decenijama marginalizovale a mediji ignorisali, napravio je proboj od-usta-do-usta koji se graniči sa fenomenom, osvojivši 59,5% glasova u prvom krugu i izvrgnuvši ruglu glavnog rivala kog je ostavio 40 procenata iza sebe, na samo 19%. Ovo je pobeda bez presedana u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Junski skup pružio je prve indicije da bi moglo da dođe do neobičnog razvoja. Organizovan nedugo posle pobede konzervativaca na majskim parlamentarnim izborima, u trenutku kada je levica bila poražena i deprimirana, ovaj miting protiv "mera štednje" privukao je, na opšte iznenađenje, stotine hiljada ljudi — potencijalnih Korbinovih glasača. "Bio je to pokret ljudi koji su tragali za zajedničkim domom", objašnjava nam komičar Mark Stil, suosnivač Narodne skupštine (People’s Assembly), saveza grupa i sindikata koji je sazvao miting. "Niko nije mogao da predvidi ovakav rasplet, ali eto nas."

To što se ovaj pokret uobličio u kampanju za izbor Korbina moglo bi dodatno da nas zbuni, budući da je ovaj čovek antiteza stereotipnog vatrenog levičarskog tribuna. U nedostatku harizme jednog Aleksisa Ciprasa ili oratorskih veština svog mentora Antonija (Tonija) Bena, istorijskog lidera laburističke levice iz 1979. i 1980, Korbin nije predstavljao a priori pretnju svojim kolegama i konkurentima iz redova laburističke elite. Pa ipak, njegov neposredan stil, lišen jeftinih poteza, pokazao se kao vredno preimućstvo, istakavši ga u odnosu na medijski utrenirane trgovce koji su deo britanske političke klase.

Umesto da se igra mađioničara, Korbin je odabrao da se postavi kao gromobran spreman da uhvati naelektrisanje koje već postoji u vazduhu. Njegove pristalice potiču iz svih generacija i miljea, ali je posebno snažnu podršku pronašao u tri grupacije. Prvo, među omladinom osuđenom na neoliberalnu kontraofanzivu koja je nastupila nakon 2008, sa degradiranim radnim mestima i preskupim kirijama. Nije slučajnost to što je tipična Korbinova pristalica mlada, dobro obrazovana i zaposlena u kafiću. Ta generacija politizovala se u sukobima izazvanim utrostručenjem školarina 2012. godine. što je dovelo do teškog generacijskog besa i do studentskih protesta, radikalnijih u odnosu na one na koje je ova zemlja navikla.

Drugi stub njegove političke baze je antiratni pokret. Korbin je predsedavao koalicijom Stop the War ("Zaustavimo rat"), koja je 2003. organizovala velike, dvomilionske demonstracije protiv invazije na Irak — najveći masovni protest u britanskoj istoriji. Koordinatorka koalicije, Lindzi Džerman, ocenjuje da je nasleđe ovih demonstracija "značajno doprinelo" Korbinovoj kampanji. "Potezi Laburističke partije zgadili su je ogromnom broju ljudi. Oni nisu podržavali Tonija Blera, kako nam kaže. Dosta starijih članova napustilo je partiju zbog Iraka i sada joj se vraćaju."

Britanski mediji po automatizmu zgodno izbegavaju da spomenu značaj ovih demonstracija, bez kojih Korbinov fenomen nije moguće razumeti. Novi lider laburista do sada se obratio velikom broju demonstranata okupljanih oko različitih ciljeva — od Palestine, do institucija za mentalno zdravlje — tako da je nakon proglašenja kandidature mogao da računa sa velikim talasom simpatija.

Treću grupaciju čini sindikalni pokret. Ovo ne iznenađuje: u javnom sektoru, gde je i dalje moguće čuti glas sindikata, plate su godinama zamrznute, dok su mnoge usluge ukinute ili privatizovane. Nekoliko sindikata sada predvode generalni sekretari koji se jasno pozicioniraju na levici. Ispustivši iz vida ovu rekonfiguraciju, laburistički baroni bili su u šoku kada su dve vodeće sindikalne centrale u zemlji, Unison i Unite, pod pritiskom iz svojih baza odlučile da stanu iza Korbina.

Ova promena raspoloženja osetna je i drugde u Evropi. Ujedinjeno Kraljevstvo se izdvaja političkom tradicijom koja do sada nikada nije pridavala značaj partijama koje stoje levo od laburista. Britanski većinski izborni sistem (first past the post) — ili biranje jednog imena, u jednom krugu, u svakoj od oblasti — garantuje da će manje formacije, poput Zelene partije, ostati van (...)

Obim celog teksta : 2 485 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Aleks Nans

Podeli ovaj tekst