"Kako sprečiti bombaša samoubicu?", pitanje je koje je postavila vlada u Bagdadu deset godina nakon pada režima Sadama Huseina. Suočena sa smrtonosnim napadima na dnevnoj bazi, iračka bezbednosna služba 30. novembra 2013. organizovala je seminar za vlasnike kafića, gde se pokušalo odgovoriti na ovo pitanje. Stotinu bagdadskih trgovaca poslušalo je neubedljiv savet očigledno nemoćne policije: unajmiti privatno obezbeđenje i smanjiti broj gostiju. Čitava država je pod uticajem napada i atentata koji su samo tokom 2013. odneli više od 6.000 života.
Ne uspevši da iskoreni nasilje, vlada pokušava da živi sa njim. "Uvek je ista stvar: kada se bomba pojavi na tržištu, policija i vojska proglase policijski čas, međutim, uvek stignu tek nakon eksplozije bombe! Vlada igra na vatrogasce koji gase vatru, a trebalo bi u stvari da hapsi same piromane", ogorčeno konstatuje Moklas el Jureisi, novinar iz Bagdada.
U glavnom gradu, svaka porodica ima svoju ličnu tragediju, svoju ogorčenost i svoje mrtve. "Ništa se nije promenilo kada se završila okupacija SAD. Imali smo bombaške napade i pre i imamo ih i dalje. Isto stoji i sa nezaposlenošću i drugim problemima s kojima se suočavaju Iračani. Amerikanci su nam u nasledstvo ostavili smrt. Englezi su barem sagradili mostove i škole", izjavio je jedan stanovnik Bagdada, referišući na britansku okupaciju Iraka posle Prvog svetskog rata.
"Bio je to naš 11. septembar, objava rata protiv nas"
Razlozi za nasilje su mnogostruki. Da bismo ih razumeli, moramo se vratiti nazad u 2003. godinu, kratko nakon pada basističkog režima Sadama Huseina. Pol Bremer, američki rukovodilac, doneo je odluku da raspusti iračke snage bezbednosti i "debasifikuje" politički sistem. Ovakva arbitrarna i štetna politika isključila je skoro milion kvalifikovanih i iskusnih ljudi iz iračkog društva i, za samo nekoliko dana, pretvorila je Irak u administrativnu pustinju. Ova čistka svih onih koji su na bilo koji način i u bilo kojoj meri sarađivali sa prethodnim režimom delimično može pomoći u razumevanju uzroka ranjivosti ove zemlje.
Slabljenje države je donekle prirodno vodilo pogoršavanju i zaoštravanju sektaških tenzija između sunita i šiita, koje su dostigle vrhunac nakon bombardovanja mauzoleja u Samari, šiitskom svetom gradu, 21. februara 2006. godine. U tom trenutku, ovaj događaj šiiti su doživeli kao objavu rata protiv njih. Uprkos pozivima na mir koje su uputili svi verski autoriteti, šiitska milicija osvetila se napadom na sunitske džamije. "Bio je to naš 11. septembar", priseća se jedan stanovnik čijeg su brata ubili pripadnici milicije tokom te odmazde.
Tokom više od dve godine, šiitska milicija, a posebno njena dva najpoznatija dela — sadristički pokreti Mahdi armija i Islamski vrhovni savet Badr brigada — organizovali su otmice sunita, koje bi potom obično mučili i pogubili. Sunitska milicija je na to odgovorila postavljanjem bombi na automobile u šiitskim delovima Bagdada. Svakog dana na gradskim trotoarima i u koritu Tigra nalazilo se stotinak leševa. Suviše kasno, i jasno motivisan politikantskim razlozima, premijer Nuri el Maliki je 24. marta 2008. započeo veliku ofanzivu u Sard Sitiju (Sard City) s ciljem razoružavanja Mahdi armije predvođene Muktadom el Sadrijem. Nakon toga, nasilje na ulicama se postepeno smanjivalo, ali su se s druge strane pojačala rivalstva unutar političke klase.
Takvo nasilje ostaje glavno obeležje retorike Malikija koji se koristi prostim i manihejskim rečnikom u kojem reči "terorista" i "basista" označavaju sunite.
Još jedan od nezaobilaznih uzročnika bezbednosne krize započete nakon povlačenja vojske SAD jeste milicija "Sahwa", što na arapskom znači "buđenje". Nju čine članovi sunitskih plemena koji su se ujedinili sa (…)
