Već skoro deceniju taoci smo dveju promena. Prva dolazi sa Volstrita, a druga iz Silicijumske doline. Ove dve promene se nadopunjuju na savršen način u čitavom nizu slučajeva — kao dobar i loš policajac. Volstrit zagovara mere štednje i manjkove, a Silicijumska dolina izobilje i inovaciju.
Prva promena je nastupila sa svetskom finansijskom krizom koja se završila pokrivanjem bankarskih dugova državnim novcem i posledičnim propadanjem socijalne države. Javni sektor koji predstavlja poslednje uporište u borbi protiv neoliberalne ideologije doživeo je ozbiljne udarce a u nekim slučajevima je i potpuno uništen. Usluge koje su preživele budžetsku seču morale su ili da povećaju cene ili su bile primorane da upražnjavaju nove taktike preživljavanja. Neke od institucija kulture su u nedostatku boljeg rešenja morale da se okrenu darežljivosti pojedinaca koristeći participatorno finansiranje. Kada su državne finansije ukinute, one su morale da biraju između tržišnog populizma i smrti.
Druga promena se obično posmatra u pozitivnom svetlu. U ovom slučaju, radilo se o tome da se što više digitalizuje i poveže sa internetom i to se, ukoliko poverujemo investitorima, ispostavlja kao nešto potpuno normalno. U Silicijumskoj dolini nas uveravaju da će se magija tehnologije uvući u sve pore društva. Prema tom gledištu, suprotstavljanje inovacijama nalik je suprotstavljanju idealima prosvetiteljstva. Vođe "Gugla" i "Fejsbuka" Lari Pejdž i Mark Zakerberg su Didro i Volter našeg vremena, koji su se reinkarnisali u tehnofile i nedruštvene preduzetnike.
Neobično je međutim to što smo poverovali da druga promena nema nikakve veze s prvom. Da li smo objašnjavali porast popularnosti onlajn tečajeva (MOOC: Massive Open Online Courses) preko rezova u budžetu koji su, u isto vreme, pogađali univerzitete? Ne, groznica MOOC-a izgledala je kao prirodan rezultat inovacije koja je došla iz Silicijumske doline. Hakeri, koji su se pretvorili u preduzetnike, na glavu su se postavili da "potresu" univerzitet, kao što su pre toga potresli područje muzike i novinarstva.
Isto tako delovalo je kao da nema nikakve veze između umnožavanja aplikacija osmišljenih kako bi pratile naše zdravstveno stanje s jedne strane i, s druge strane, problema koje sve starije stanovništvo, koje već pati od gojaznosti i drugih bolesti, postavlja pred oslabljeni zdravstveni sistem. Mislili smo kako ove aplikacije upravo proživljavaju svoj Napster-trenutak. Ovakvih primera ima mnogo i svi oni pokazuju kako se iza priče o tehnološkoj revoluciji krije mnogo depresivnija i mračnija priča o političkoj i ekonomskoj promeni.
Stoga se mora naglasiti kako su ova dva fenomena u stvari isprepletena i kako pozadinsko platno jevanđelja o inovaciji nije nimalo ružičasto. Ilustraciju za ovo možemo naći u Barseloni: kao i mnoge španske kulturne institucije, L Teatro, kao stend-ap klub, doživeo je pad poseta otkako je vlada, očajnički tražeći načine da pokrije svoje finansijske potrebe, odlučila da poveća porez na prodaju karata s 8 na 21 odsto. Uprava kluba tako je našla sjajno rešenje: sklapajući partnerstvo s agencijom za oglašavanje "Cipranos MekKen", na naslon svake stolice postavili su tablet koji analizira izraze lica gledalaca. Po ovom novom modelu, gledaoci mogu besplatno ući ali moraju da plate 30 centi za svaki smeh koji tablet prepozna — maksimalna cena fiksirana je na 24 evra (dakle 80 smehova) po predstavi. Istovremeno, prosečna cena ulaznice povećala se za šest evra. Mobilna aplikacija olakšava plaćanje, a osim toga, sa svojim prijateljima istog trenutka možete da podelite selfije na kojima pucate od smeha. Put viralne zabave nikad nije bio tako kratak.
Iz perspektive Silicijumske doline, savršen primer dobre promene sastojao se u širenju takozvanih pametnih senzora povezanih s internetom, što je stvorilo nove modele preduzeća i nove izvore prihoda. Istovremeno, na taj način su stvorena i brojna zaposlenja za posrednike, proizvođače hardvera i softverske programere. Kupovina usluga i proizvoda nikada nije bila lakša: naši pametni telefoni brinu o tome umesto nas. Uskoro će i naše lične karte moći da obave tu funkciju: "Masterkard" je već napravio sporazum s nigerijskom vladom sa ciljem da lansira lične karte koje će istovremeno služiti kao kreditne kartice.
Za zastupnike Silicijumske doline nema tu ničeg drugog osim tehnološke obnove. Radi se o tome da se gotov novac stavi u "kretanje". Ako ovo objašnjenje može da bude uverljivo i privlačno za preduzetnike i investitore, da li je to tako u slučaju ostalih društvenih grupa? Čovek bi morao da bude potpuno zaslepljen ljubavlju prema inovaciji — koja predstavlja jedinu pravu religiju našeg vremena — da ne bi primetio kako bar u Barseloni ovo samo vodi (…)
