Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POSLEDICE RATNOG PLAMENA NA BLISKOM ISTOKU

Koje zemlje stvarno prihvataju izbeglice?

Zapadne vlade se pretvaraju kao da su shvatile razmere sirijskog haosa sa prilivom izbeglica u poslednjih nekoliko nedelja. Ali samo je manjina od jedanaest miliona Sirijaca, koji beže od građanskog rata, na kraju uspela stići u Evropu. Većina njih su zapravo pronašli utočište u susednim zemljama, u Turskoj, Libanu i Jordanu, gde njihovo masovno prisustvo remeti socioekonomske i političke ravnoteže

JPEG - 1.6 Mio
Dragana Nikolić – „Migracije“

"Moja mama je ostala u selu, sa malim bratom, da bi se brinula o starijima", priča petnaestogodišnjak Hamad Hamdani. "Ona je insistirala da idem sa ujakom u Tursku. Htela je da budem na sigurnom jer se plašila milicije koja je preuzela kontrolu nad Azazom." Dolazeći iz sela na periferiji tog gradića koji je severno od Alepa, Hamad je napustio Siriju pre tri godine. Njegov otac je poginuo juna 2012. u eksploziji bombe koju je tokom napada bacila avijacija Bašara el Asada. Nekoliko nedelja nakon toga tinejdžer se oprostio sa majkom i odvukao do kombija zajedno sa porodicom ujaka, dezertera iz vladine vojske. Katapultirana iz divovskog vrtloga rata, svaka izbeglica nosi sa sobom vlastitu priču kojom omogućava delimičan uvid u sirijsku dramu i njene posledice na susedne zemlje.

U početku su se Hamad i njegovi smestili u turski izbeglički kamp Onkupiran, u provinciji Kilis, koji se nalazi s druge strane granice. To je jedan od dvadeset dva centra koje su turske vlasti otvorile od 2011. u osam provincija duž granice. Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), više od četiri miliona ljudi je pobeglo od građanskog rata iz Sirije, ne računajući 7,6 miliona raseljenih unutar zemlje. Otprilike polovina sirijskih izbeglica sada živi u Turskoj (1,9 miliona, prema UNHCR-u) i 80% ih je van izbegličkih kampova. Dakle, porodica Hamdani je sada u malom stanu u popularnoj četvrti Gazijantela, u gradu u kojem je svaki deseti stanovnik iz Sirije. Hamad se zaposlio kao konobar, a njegov ujak kao dostavljač i majstor u velikoj kuhinji. "U početku, kamp u Kilisu je bio čist i organizovan", kaže Vael Hamdani, Hamadov ujak. "Nije nam ničeg nedostajalo. Ali bili smo skučeni u prenatrpanom prostoru. Bio sam protiv ograđivanja i nadgledanja naših ulazaka i izlazaka. Nisam rizikovao sa dezertiranjem da bih ponovo bio zatvoren kao u kasarni. Morao sam da radim, da se krećem, da prehranjujem porodicu." S druge strane, Hamad žali napuštanje kampa zbog škole u koju je mogao ići i pridružiti se hiljadama "mladih pametnih glava" koje će se baviti nečim na ulicama.

Ovaj priliv izbeglica je "izazov za Tursku", prema rečima predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Pored logistike i bezbednosti, zemlja želi da osigura imidž "dobrodošlice Sirijcima u najhumanije moguće uslove", objašnjava kolumnista Ali Baržamoglu. Mnogi internacionalni mediji su učinili da se kvalitet pruženih usluga za izbeglice podigne na viši nivo. Kampovi kojima zajednički rukovode UNHCR i turske vlasti, pomno praćeni od službi bezbednosti, nalaze se daleko od gradova i služe kao tranzitna utočišta.

Kako bi napustile ove centre, izbeglice moraju nadležnim autoritetima da prijave gde nameravaju da idu dalje. I dok Ankara borcima Organizacije Islamske države (OID) potvrđuje zabranu ulaska na svoju teritoriju, u turskoj štampi se pojavljuju brojne kritike koje osuđuju slepilo vlasti s obzirom na realnost.

Drugi izazov donosi kohezija turskog društva. Tursko-sirijska granica, duga 800 kilometara, čini složen mozaik etno-religijskih populacija — turske, kurdske ili jermenske, pravoslavne, sunitske ili alavitske, one koja govori arapski ili one koja govori turski — koje u turskoj državi već ceo vek žive zajedno u miru. Priliv izbeglica različitog etniciteta ponovo je aktivirao onu stranu kolektivne istorije koja je bila loše rešena. Incidenti redovno izbijaju. Početkom leta, na jugozapadu zemlje, ultranacionalisti su optužili Turke koji govore arapski da oni podstiču priliv Sirijaca u cilju "arabizacije" te regije, posebno bivšeg sandžaka Aleksandreta — sporne istorijske teme za Siriju još od njegovog priključenja Turskoj 1939. godine.

Kao potpisnica Ženevske konvencije o statusu izbeglica 1951, ali sa klauzulom koja ograničava njene obaveze prema evropskim populacijama, Turska je aprila 2013. usvojila zakon o strancima koji posebno predviđa zabranu odbijanja sirijskih državljana, kao i fleksibilnost u pogledu izdavanja radnih dozvola. Pored toga, Ankara je aprila 2014. opšti pravac migracija stavila pod direktnu odgovornost premijera. Turske vlasti, ipak, ne zatvaraju vrata naseljavanju za stalno: Sirijci turskog porekla, kao i Turkmeni, čak se ohrabruju da podnesu zahtev za tursko državljanstvo.

Tursko gostoprimstvo na testu

Konačno, treći izazov je ekonomski. Lokalni demografski porast, uvećanje rente i troškova života, ali i opadanje turizma, podstiču bezvoljnost stanovništva prema izbeglicama. Istina, nije bilo većih sukoba i, uopšte, ova zemlja i dalje ostaje sigurno utočište za izgnane. Ali rat u Siriji služi kao izgovor predsedniku Erdoganu koji se oslanja na strategiju tenzija ne bi li ojačao svoju izbornu bazu. Nacionalne partije optužuju vladu za ugrožavanje turskog identiteta, dok je sekularna levica zabrinuta da izbeglički kampovi na kraju ne postanu pozadinska baza Organizacije Islamske države. "Pre 2011. i nakon ukidanja viza, Sirijci su postali dobrodošli u Tursku", objašnjava Naser Asen, biznismen iz Alepa koji sada živi u Izmiru. "Oni su proširivali i dinamizovali bilateralnu trgovinu. I danas su dobrodošli, ali njihova situacija se pogoršava. Osećamo da gostoprimstvo popušta. To je i razlog zašto neki razmišljaju o odlasku u Evropu."

Finansijski troškovi prihvatanja izbeglica su u porastu. "Ulažemo najintenzivniji finansijski napor i vreme je da budemo podržani u tome", izjavio je sredinom septembra zamenik premijera Numan Kurtulmus, procenjujući sve troškove od 2011. na "sedam milijardi dolara" i optužujući Evropsku uniju za "nedelovanje i sebičnost".

S druge strane, Liban sada prihvata više od 1,1 milion izbeglica, što je jednako četvrtini lokalnog stanovništva. Za razliku od situacije u Turskoj, prisustvo izbeglica jedva da mobiliše vlasti. To nije ništa čudno ako smo upoznati sa političkom situacijom u zemlji: predsedničko mesto upražnjeno više od godinu dana. "samoproduženi" parlament i ministarski kabinet odgovoran za rešavanje (...)

Obim celog teksta : 2 971 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Hana Jaber

Podeli ovaj tekst