"Pogledajte ovo!", kaže Štefan Palme i pokazuje mapu poljoprivrednog zemljišta regiona, postavljenu na ekran njegovog kompjutera. Ovaj pedesetogodišnjak upravlja gazdinstvom osamdeset kilometara severno od Berlina, na kome se gaje organske žitarice. Na hiljadu i sto hektara, on gaji pšenicu, raž, pir, ječam i zob. Na istom imanju koje je nekad pripadalo junkerima, pruskom zemljoposedničkom plemstvu, nalaze se i zgrade koje delom potiču iz 17. veka. Na mapi Štefan Palme označava obojene poligone: "Crveno obojene površine vlasništvo su pokrajine Brandenburg, a ružičaste pripadaju Crkvi". Zatim pokazuje na veće površine: "Ovo zemljište pripada Štajnhofu, a ono tamo Tomasu Filipsu."
"Štajhof" je veliki nemački proizvođač nameštaja, povezan sa multinacionalom čija centrala je u Južnoj Africi. Tomas Filips je vlasnik lanca diskonta. Suočeno sa takvom konkurencijom, čak i veliko gazdinstvo Štefana Palmea, nema izgleda da pobedi, posebno kada je reč o kupovini ili iznajmljivanju zemlje: "Eto, to je trenutna situacija. Vodi se borba za svaki komad zemlje. Ovo je Divlji zapad", žali se Bavarac nastanjen u ovoj oblasti od 1996. godine.
Odmah posle ujedinjenja 1990, istočnonemačka poljoprivreda doživela je navalu investitora koji nisu imali iskustvo, ali su bili puni para. Vlasnik industrijske imperije za preradu otpada ("Remondis"), kupio je 1994. više od 465 poljoprivrednih imanja, kojima je nekad direktno upravljala država, za vreme Nemačke Demokratske Republike (NDR). Ova gazdinstva koja su bila "narodno dobro", predstavljala su manje od desetine obradive zemlje u Istočnoj Nemačkoj. Poljoprivreda NDR zasnivala se više na poljoprivrednim zadrugama, koje su bile pod kontrolom države. Ove zadruge nastale su kao rezultat prividne kolektivizacije zemlje i poljoprivrednih mašina, sprovođene sve do 1960. godine 1945, Sovjeti su izvršili eksproprijaciju zemljoposednika koji su imali više od sto hektara. Više od tri četvrtine od 3.800 zadruga nastavilo je da radi i posle 1990, ali pod novim uslovima.
Lihvarsko ponašanje promenilo je i lice i obim posle 2007, kada se obrušio Volstrit, a došlo do rasta cena žita. "Finansijska kriza privukla je nove aktere. Oni su ubeđeni da je ulaganje u poljoprivredno zemljište siguran posao, mada su prihodi od zemlje umereni", analizira Volfgang Kriger, šef pravnog odseka najvećeg udruženja nemačkih poljoprivrednika, Nemačkog seljačkog saveza (DBV). Među istočnonemačkim investitorima nalaze se proizvođač nameštaja "Štajnhof", ali takođe i "Lindhorst", preduzeće specijalizovano za nekretnine i staračke domove. Najveće od ovih poljoprivrednih džinova zove se KTG "Agrar". Ovo preduzeće koje se 2007. pojavilo na berzi, danas upravlja zemljištem veličine 35.000 hektara, i sa 30 gazdinstava, raspoređenih širom istoka Nemačke. I ovaj broj se stalno povećava. KTG "Agrar" takođe deluje u Litvaniji i Rumuniji, za račun drugih investitora; ovo preduzeće gaji i stočnu hranu u Rusiji, za jednog nemačkog proizvođača mesa. Poslovi KTG-a toliko su uspešni da je kineska firma FOSUM u junu kupila 9% njegovog kapitala. Ova preduzeća pre svega zanima proizvodnja rentabilnih proizvoda: cerealija, repice, i biogasa, proizvoda koji dobijaju subvencije određene za obnovljive energije. Osporavana sa druge strane Rajne, ova preduzeća ostaju diskretna. "Štajnhof" i "Lindhorst" neće da govore za štampu; KTG je poslao svog predstavnika za odnose sa javnošću. Posrednička firma "Agroenerdži" (Agro-energy) pokazala se kao govorljivija. Ovo hamburško preduzeće stvoreno 2008, ulaganje u istočnonemačku poljoprivredu svojim akcionarima predstavlja kao nešto što je sasvim bezbedno od inflacije, ali i kao stvar koja donosi velike prihode. Zahvaljujući prvom povećanju fondova za 34 miliona evra, do koga je došlo 2008, preduzeće je preko akcija otkupilo dva gazdinstva — oba veća od 4.000 hektara. Zatim ih je prodalo 2011, i steklo dobit od 13,5%. "Agroenerdži" sada nastoji da skupi sumu od 120 do 150 miliona evra i kupi još 20.000 (…)
