Otkako je 2011. godine došao na vlast, predsednik Alasan Utara obećao je da će zemlju izvesti na put "izbavljenja". Kao kandidat koji planira da 25. oktobra nasledi samog sebe, Utara računa s tim da će profitirati na laskavom privrednom rastu ponovo uspostavljenom u Obali Slonovače. Međutim, sveže okrečene fasade pored puta koji povezuje sever i jug zemlje loše maskiraju nezadovoljstvo i duhove prošlosti.
Veličanstvena terasa rezidencije francuskog ambasadora dominira velikim, šumovitim parkom u Abidžanu. Vojnici u svečanim uniformama, francuski privrednici i lokalna elita komešali su se njom 14. jula i uživali u uzbudljivom pogledu na lagunu nad kojom se uzdiže Enri-Konan-Bedijeov most. Ovo delo francuske kompanije "Buig", koja ga je sagradila i koja njim danas upravlja, svečano je krajem 2014. godine otvorio Utara, pobednik predsedničkih izbora iz 2010. godine i posledičnog sukoba između svojih i pristalica njegovog protivnika, odlazećeg šefa države Lorena Gbagboa.
Posle više od 3.000 mrtvih, stotina hiljada raseljenih i uništene infrastrukture, druga ekonomska sila Zapadne Afrike ušla je u period ponovne izgradnje. To postignuće pripisuje se Utari, koji je svestan toga da se današnji mostovi i putevi prikazuju kao novo lice Obale Slonovače. Oni podsećaju na epohu "ivorijanskog čuda". opisivanog u francuskim udžbenicima geografije, iz doba kada su biznis i saradnja između Pariza i Abidžana bili u punom cvatu.
Prizor elegantne svite koja se tiska u ambasadorskim vrtovima mogao bi da nam sugeriše da su se ta vremena vratila. Uostalom, ni sam domaćin ceremonije, Žorž Ser, ne može da sakrije zadovoljstvo: "Danas francuske kompanije stacionirane u Obali Slonovače neposredno upošljavaju 40.000 ljudi i doprinose porastu poreskih prihoda za 50% i porastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) za 30%..." Ambasadora niko nije morao da podseća da su železnica i dve kargo luke dodeljene grupi "Bolore", a voda i struja "Buigu", niti da je kompanija "Oranž", prva na tržištu mobilnih telekomunikacija u Obali Slonovače, i dalje glavni sponzor nacionalnog fudbalskog prvenstva. Bilo kako bilo, Francuska je ponovo tu. Mada, da li je ikada i odlazila? Na taj dan nacionalnog slavlja, u sitne kolače bile su pobodene francuske zastave. Svako je imao priliku da slisti svoj deo Francuske, baš kao što Francuzi drže svoj deo kolača Obale Slonovače. U to ime, fanfare republikanske garde Obale Slonovače, čiji se mesing znojio preko uštirkanih uniformi, intonirale su narodne pesme. Grupa kreolaca ispija poslednje čaše šampanjca. Živelo prijateljstvo Francuske i Obale Slonovače! Na francuskom travnjaku u Abidžanu, svako je, uključujući pripadnike vlade Obale Slonovače, zasigurno uveren da im se u tom trenutku dobro dobrim vraća. Nije li Francuska, pod udobnim plaštom Ujedinjenih nacija, pružila odlučujuću vojnu pomoć trupama Utare, ličnog prijatelja predsednika Nikole Sarkozija? Nije li topovskim udarima probila zidine Gbagboove rezidencije, pre nego što će širom otvoriti kapije gospodarima rata njegovog protivnika? Od tada je dosta vode proteklo ispod Bedijeovog mosta, a asfalt je ponovo prekrio puteve.
Laisser faire, laisser passer. Liberalna deviza koja dosta dobro leži ovoj vladi, ogleda se upravo na putevima, posebno onima na severu gde je, u ime "protoka saobraćaja", broj barikada pod kontrolom snaga reda značajno umanjen. Decenija sistematskog reketiranja od strane "uniformisanih lica" svih boja konačno je ostala iza protoka robe i putnika. Na auto-putu koji povezuje Abidžan i političku prestonicu Jamusokro, završenom decembra 2013. godine, moderne naplatne rampe sprečavaju svaki pokušaj pregovora. Čist je put na sever, izborno uporište sadašnjeg predsednika i nekadašnjih pobunjenika koji su ga podržavali.
Međutim, iza Jamusokra ponovo počinje slalom između nebrojanih rupčaga koje izbijaju na istrošenom katranu i primoravaju kamione i vozila javnog prevoza na iznenadne i opasne zaokrete. Pred Utarom je još mnogo posla. U međuvremenu, do četvrtog po veličini i ujedno glavnog grada severa zemlje, Korogoa, otputovao je avionom.
Pirinač, kirija, struja: cene i dalje rastu
U pitanju je bila "državna poseta" iz jula 2013. godine, tokom koje je lokalnu vladu smenio decentralizovanim savetom ministara, što redovno čini. Kako se krajem oktobra bliže izbori, ovakve posete neizbežno poprimaju izgled predizborne kampanje. Tokom svake se najavljuju nove investicije: mostovi i putevi, ali i oprema za bolnice, škole, vozila upravnih organa... Predstava je dobro uigrana i potom se satima vrti na nacionalnoj televiziji. Zahvaljujući Hitnom predsedničkom planu (PPU), obnovljene su i okrečene prefektura, gradska većnica, škole i regionalna bolnica. Korogo (350.000 stanovnika), koji je do sada imao samo dva asfaltirana puta, sada diše u ritmu mašina za asfaltiranje. Ali "da li se katran može jesti"? Ovo je pitanje koje iznova postavlja stanovništvo, uključujući i ono sa severa, koje je na izborima 2010. godine većinski podržalo Utaru.
Kad padne mrak, na uglu slabo osvetljenog prašnjavog puta, grupica mladih sedi i uz čaj diskutuje o politici. Svi su saglasni da "zemlja napreduje, ali nemamo šta da jedemo". Niko od njih nije stalno zaposlen. Oni kojima ide nešto bolje drže male prodavnice, dok drugi, poput Sinalija, preživljavaju od danas do sutra, baveći se poslovima koje moraju sami da izmišljaju. "Svake noći se pitam", kaže nam, "šta ću narednog dana uspeti da smislim da bih uneo novac u kuću. Imao sam 25 godina kada je rat počeo [2002. godine]. Trinaest godina kasnije, sa skoro 40, ne možeš svojoj porodici da priuštiš ni dvorište, da imaš gde da je skućiš. A već si mator za programe pomoći mladima."
Svi su zabrinuti zbog rastućih troškova života — od cene paketa pirinča, preko kirije, do struje koju su Sinaliju pre četiri meseca isekli. Kvart naše grupe je u mrklom mraku, sa tek ponekim svetlom. Sinali je bio regrutovan u Nove snage koje su kontrolisale sever. Po završetku konflikta koji je izbio nakon izbora, vratio je oružje i primio bonus u iznosu od 800.000 CFA franaka (1220 evra), koliko je država dodeljivala u zamenu za demobilizaciju boraca. Polovinu je potrošio na vraćanje dugova, drugu na finansiranje farme pilića koja je ubrzo propala. "Oni koji su u još goroj poziciji mogli bi ponovo da uzmu oružje i stanu iza prvog koji bi im dao šta da jedu", uverava nas ovaj mladić.
Uprkos svim frustracijama, Sinali i njegovi drugovi će na predsedničkim izborima, čiji se prvi krug održava 25. oktobra, "100%" glasati za Utaru. Razume se, zbog regionalne solidarnosti. Godinama unazad, osim što je slabije razvijen, sever zemlje trpeo je pritiske onih koji su zagovarali "ivoirité". onih koji su pokušali da ustanove razliku između "pravih Ivorijaca" i onih koji su to "sticajem okolnosti". Utari, kom se pripisuje da poreklo vodi iz Burkine Faso, dva puta je bilo zabranjeno da se kandiduje za predsednika, na osnovu njegove navodno sumnjive nacionalnosti. Klevetnici su ga optuživali da, kako Osnovni zakon i dalje zahteva, nije "rođen od oca i majke iz Obale Slonovače, čiji roditelji takođe moraju biti istog porekla". On je na taj način postao simbol žrtava "ivoiritéa" i, uistinu, prvak stanovništva severa. Ove frustracije osećali su i pobunjenici koji su 2002. godine pokušali da svrgnu Gbagboa. Nakon neuspešnog državnog udara postali su poznati kao Nove snage, koje su potom duže od pet godina "administrirale" severom zemlje pocepane na dva dela. U to vreme im je kao prestonica služio drugi po veličini grad, Buake.
Zajedno, počeli su da odsecaju sever zemlje
Ove julske noći, u vreme proslave završetka Ramazana, mladi masovno izbijaju na ulice. Sređeni klinci u talasima jure na sve strane i pretrčavaju preko raskrsnica, zaustavljajući saobraćaj, (…)
