Pokušaji raskida sa neoliberalnim politikama se umnožavaju. Nakon grčke nade, neočekivanog izbora Džeremija Korbina u Velikoj Britaniji, sutra će možda doći do buđenja u Španiji, a posle ko zna... Ovi pokušaji ne donose uvek promenu, uverili smo se u to kada je reč o Grčkoj. Makar su neke od prepreka sada identifikovane: finansijska tržišta, multinacionalne kompanije, agencije za kreditni rejting, Evrogrupa, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska centralna banka (ECB), nemačka monetarna politika i njene socijalliberalne sluge itd.
Moć ovih aktera tako delom objašnjava usklađenost njihovih preferencija, opreznost i kapitulaciju jednih, patnju i kolebanje drugih. Iako relevantna, takva dijagnoza je nepotpuna. Zato što joj nedostaje jedan odlučujući element, često dokumentovan na stranicama lista Le Monde diplomatique, ali u velikoj meri ignorisan od drugih, posebno od političkih elita koje bi na prvom mestu imale da brinu o tome.
Ovaj element pokazao je svoju štetnost u Atini dok je Siriza odolevala diktatima Evropske unije, a onda se razulario u Londonu, protiv novog lidera laburista Korbina; narednog decembra ćemo videti da li će Podemos pobediti u Madridu. Konačno, pre šest meseci je metodično preoblikovan u Parizu. O čemu se radi? O razvoju jedne medijske zabrane podložne isključivanju svakog plana koji se protivi moći akcionara.
Zašto bi to, u osnovi, bilo drugačije kada su vlasnici medija, sve više i više, arhitekti industrijske koncentracije i korisnici gigantskih tržišnih kapitalizacija? U Francuskoj, na primer, šest od deset nacionalnih blaga — prvo, peto, šesto, osmo, deveto i deseto — drže vlasnici medijskih grupacija. Jedan od njih, Patrik Drai, takođe rukovodi i izraelskim blagom. Međutim, u ovom ključnom sektoru koji istovremeno uslovljava javno informisanje, ekonomiju, kulturu, slobodno vreme, obrazovanje, teško je ustanoviti ijednu političku strategiju koja se upreže da se suoči sa tom opasnošću. Nešto kao kada bismo svi mislili da ćemo videti kada vreme dođe, da ima drugih prioriteta, drugih urgentnosti.
Videćemo? Videli smo… Dolazeći na vlast u Atini prošlog januara, vlada Aleksisa Ciprasa je očekivala, pomalo nepromišljeno, da će im solidarnost Evropljana koji su izloženi politikama mera štednje dozvoliti da se bolje odupru nemačkoj nepopustljivosti. Veliki broj razloga vezanih za fragmentaciju i slabost kontinentalnih saveznika Sirize, političkih i sindikalnih, objašnjavaju da je ova nada bila varljiva. Međutim, jedan važan deo ne sme biti izostavljen.
Tokom šest meseci, medijski tretman grčkog pitanja je još više pogoršao uslove pod kojima su se odvijali pregovori. I doveo do toga da se u javnoj sferi Evrope nametne mišljenje da bi brisanje čitavog ili dela duga Atine koštalo "svakog Francuza", Nemca, Španca, Italijana, Slovaka itd.. Glavni načini informisanja, uključujući i one koji se pojavljuju u opštem naginjanju ka postnacionalnim propovedima, nalaze načine koji suzbijaju evropsku solidarnost sa grčkom levicom. U jednoj drugoj medijskoj konfiguraciji, Grčka bi možda bila predstavljena ne kao škodljiv platiša podložan uvećavanju problema svojih poverilaca, uključujući i one najsiromašnije, nego kao avangarda jedne evropske borbe protiv politike mera štednje koja se izjalovila.
Trošak koji je imala evropska zajednica zbog poreskih olakšica koje se već trideset godina daju najbogatijim poreskim obveznicima ili zbog planova spasavanja privatnih banaka, nikada nije izračunat i nije pogodio, prema tim istim medijima, džep "svakog Francuza", Nemca itd. Kada su pak 27. avgusta zapadni poverioci, tvrdoglavi u slučaju grčkog duga, pristali da obrišu deo ukrajinskog duga, pitanje je — koje su to značajne ekonomske novine izračunale koliko ovaj otpisani dug rizikuje da "košta svakog Francuza", Italijana, Litvanca itd? Koji televizijski kanal je požurio da prikupi, među svojim herojskim vox populima, reakcije dokoličara terorisanih raznim anketama šta bi taj dug mogao da znači za njih?
Evocirajući prošlog avgusta teškoće Brazila koji se suočio sa slabljenjem ekonomije, padom cena robe i umnožavanjem slučajeva korupcije, Žoao Pedro Stedile, član Pokreta bezemljaša istakao je da "ljudi sa zabrinutošću posmatraju novosti u vezi sa krizom i nedostatak alternative na televiziji. (...) Mi ne uspevamo da čujemo svoje predloge, delom zbog toga što su mediji u vlasništvu buržoazije." A glavna brazilska medijska grupacija, Rede Globo, služi prema njemu "ideološkoj grupi" i mestu na kojem se konstruiše jedinstvo "dominantne klase". Slično kao što je Foks njuz postao sklonište i naoružanje Republikanske partije u Sjedinjenim Državama.
Koncentracija medija u rukama bogataša
Foks njuz inače pripada Rupertu Merdoku. Britanski Sun i Wall Street Journal takođe. Veza između informativnog kanala koji nastavlja da zaluđuje američke penzionere, jednog britanskog časopisa poznatog po skandalima i nagim grudima, i velikih njujorških dnevnih novina iz sveta biznisa, nije a priori očigledna. Ali Merdokov cilj je da stvori moć koja se nameće, a ne da izmišlja nekakvu uredničku komplementarnost sa javnim servisom. Takođe, koja je veza između popularnih dnevnih novina kao što je Le Parisien-Aujourd’hui en France, Radio Classique i Les Echos, ako ne identitet zajedničkog vlasnika, Bernara Arnoa. Isto važi i (…)
