Kao neko ko je bio blizak ideji ostajanja Grčke u sistemu evra i daljem jačanju Evropske unije, bio sam prestravljen navodnim sporazumom 13. jula 2015. godine. On je, kao i prethodna dva plana, ekonomski i finansijski nonsens koji ne samo da ne donosi očekivano rešenje problema već ga pogoršava. Krah grčke ekonomije se ubrzava, što čini teret duga nepodnošljivim, a njegovo vraćanje nemogućim. Još gore, ovaj poraz se plaća cenom društvene patnje nedostojne evropskog projekta, upravo zato što su najugroženiji Grci pod najvećim udarom opštih mera štednje. Ekonomski nonsens i društvena nepravda karakterišu prva dva plana pomoći Grčkoj, dok treći nastavlja da pogoršava situaciju.
Ukoliko čitav slučaj posmatramo kroz prizmu demokratije, sporazum od 13. jula nastavlja pravac kojim se krenulo stvaranjem prve makroekonomske pomoći zemljama u krizi, pogoršavajući dalje situaciju. Ono što se ovde rizikuje je ni manje ni više nego slabljenje, štaviše neskriveno obustavljanje demokratske legitimacije ekonomske i socijalne politike.
Kolonijalna logika administracije
Sredinom februara 2012. i svega nekoliko nedelja pre utvrđivanja drugog plana pomoći Grčkoj, pregovori između Atine i "trojke" (Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija) završili su se zahtevom za uštedu 325 miliona evra. Iako je grčka vlada u to vreme razmatrala troškove funkcionisanja ministarstva odbrane, "trojka" je odbila taj izbor i nametnula rezove u penzionom fondu. Prvo je u oktobru 2010, a zatim i u avgustu 2011, Žan Klod Triše, tada šef ECB-a, tajno pisao ministrima finansija Irske, Španije i Italije, kako bi im objasnio da se od njih zahteva da preduzmu određene mere koje nisu samo finansijske već i budžetske i socijalne.
Ovo su samo neki od brojnih primera načina na koji funkcioniše "trojka". U formalnom pogledu, mere štednje su izglasane od Evropskog parlamenta za zemlje koje primaju pomoć i dogovorene sa ministrima finansija zemalja kreditora, odgovornih svojim parlamentima. Izgledi su spaseni. Ali ko može da se pretvara da je to demokratija dok Evropski parlament zemljama dužnicima ne daje pravo govora, a kamoli da izmene "predložene" mere, koje ni ministri finansija koji zasedaju Evrogrupom, niti njihovi parlamenti, nikada nisu doveli u pitanje?
Međunarodni monetarni fond nije institucija Evropske unije, pa ona ni ne polaže račun Evropskom parlamentu niti zemljama članicama. Evropska centralna banka se krije iza svoje nezavisnosti. Štaviše, ona dosledno tvrdi da igra samo tehničku ulogu u okviru "trojke". Što se tiče Evropske komisije, u pogledu odgovornosti njenog delovanja pred Evropskim parlamentom, ona operiše kao agent Evrogrupe koja kao prostor neformalnih sastanaka ministara finansija evrozone u pravnom smislu ne postoji. Na taj način Evropska komisija odbija stvarnu parlamentarnu kontrolu.
Netransparentnost procesa i rastojanje koje koriste demokratska tela dozvoljava da političke odluke nameću funkcioneri neoliberalne ortodoksije, u koju spada značajna većina, jer po volji može zaštititi pojedinačni interes: na primer, najbogatijih grčkih poreskih obveznika, oružanih sila Grčke i naravno, njihovih francuskih, nemačkih, američkih i drugih dobavljača.
S tim u vezi, jedna epizoda je 2011. ostavila utisak na mene. Bili smo u procesu pregovora između Evropskog parlamenta i Saveta koji su se odnosili na prvi tekst, a on je donosio pravnu bazu za programe makroekonomske pomoći Evropske unije. Zeleni su podneli amandman koji obavezuje na konsultacije sa socijalnim partnerima (da budemo jasni, ovde ne govorimo o sticanju njihove prethodne saglasnosti!) kada se razmatraju mere u domenu tržišta rada i socijalnog osiguranja. Amandmanu se energično suprotstavio zvanični predstavnik Evropske komisije, tvrdeći da jednostavne konsultacije sa socijalnim sagovornicima čine reforme u tim domenima nemogućim. Na ovaj način funkcioner je priznao da je za ovu vrstu šok terapije nužna netransparentnost.
Sporazum od 13. jula 2015. je bez prethodne pripreme predstavio crno na belo kolonijalističku logiku "trojke" (…)
