Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

UTOPIJA NEOGRANIČENE EKSPLOATACIJE NA PUTU OSTVARENJA

Suština neoliberalizma

Šta je neoliberalizam? Program uništenja svih društvenih struktura sposobnih da predstavljaju prepreku logici čistog tržišta

JPEG - 613.1 kio
Miladin Miletić – „Radna atmosfera“

Da li je zaista svet ekonomije toliko jasan i savršen poredak, kako nam govori dominantni diskurs? Da li je to poredak koji neumorno razvija logiku svojih predvidivih posledica i koji je spreman da suzbije svaki prekršaj sankcijama koje sprovodi, bilo automatski, bilo — u izuzetnim slučajevima — preko svog posredničkog tajnog oružja — Međunarodnog monetarnog fonda ili Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj i politika koje oni nameću: snižavanjem cene rada, smanjivanjem javnih troškova i fleksibilizacijom rada? Nije li, u stvari, ovakav ekonomski poredak samo implementacija jedne utopije, neoliberalizma, pretvorene u politički program? I to utopije koja ostvaruje status naučnog opisa stvarnosti, pomoću ekonomske teorije kojom rukovodi?

Ova tutotska teorija (theorie tutelaire) je čista matematička fikcija, od početka zasnovana na izrazitoj apstrakciji. U ime uske i rigidne koncepcije racionalnosti — shvaćene kao individualne racionalnosti, ta apstrakcija stavlja u zagradu ekonomske i društvene uslove racionalnih dispozicija ali i ekonomske i društvene strukture koje su uslov njihove primene.

Dovoljno je pomisliti na obrazovni sistem da bismo razumeli kolika je to greška. Obrazovni sistem se nikada ne uzima u obzir, u datom vremenu u kome igra odlučujuću ulogu u proizvodnji dobara i usluga, ali i u proizvodnji proizvođača. Iz ovakve početne greške, sadržane u Valrasijevom mitu o "čistoj teoriji", proističu svi nedostaci i neuspesi ekonomske discipline, kao i njena fatalistička upornost s kojom se drži proizvoljne opozicije koju kreira samim svojim postojanjem između čisto ekonomske logike, zasnovane na konkurenciji i efikasnosti, i društvene logike, utemeljene na principima jednakosti.

Međutim, ova "teorija" koja je iz korena izmeštena iz društva i istorije, danas više nego ikada nalazi načina da se učini stvarnom, empirijski proverljivom. Neoliberalni diskurs nije kao ostali diskursi. To je jedan "snažan diskurs", poput psihijatrijskog diskursa u psihijatrijskoj bolnici po teoriji Ervinga Gofmana. Taj diskurs je snažan i teško pobediv jer, kroz usmeravanje ekonomskih izbora onih koji dominiraju ekonomskim odnosima, poseduje apsolutnu snagu u odnosima moći koje sam proizvodi. To je diskurs koji tim odnosima moći dodaje sopstvenu čisto simboličku snagu. U ime naučnog programa pretvorenog u političku akciju, u stvari se sprovodi ozbiljni politički program — iako mu se taj status negira pošto deluje negativno, i na prvi pogled.Taj program nastoji da stvori uslove u kojima ova "teorija" može funkcionisati i biti primenjena; pre svega kao program sistematične destrukcije kolektivnog.

Finansijska deregulacija omogućava kretanje ka neoliberalnoj utopiji čistog i savršenog tržišta. To kretanje se sprovodi transformativnim i destruktivnim političkim merama (od kojih je najskorija Multilateralni sporazum o investicijama — MIA, namenjen zaštiti stranih kompanija i njihovih investicija od intervencija nacionalnih država) sa ciljem da stave pod znak pitanja sve kolektivne strukture sposobne da predstavljaju prepreku logici čistog tržišta: naciju, čiji manevarski prostor se kontinuirano smanjuje; radne kolektive, individualizacijom plata i karijera u funkciji individualnih kompetencija i atomizacijom radnika koja odatle proističe; kolektive koji štite prava radnika, sindikate, udruženja, kooperative; čak i porodicu, koja gubi jedan deo kontrole nad potrošnjom zbog kreiranja tržišta namenjenih različitim generacijama.

Neoliberalni program zasniva svoju društvenu snagu na političko-ekonomskoj moći onih čiji interes izražava — akcionara; finansijskog sektora; industrijalaca; konzervativnih ili socijaldemokratskih političara preobraćenih laisser-faire politikama; visokih finansijskih službenika, revnosnih u nametanju politika koje donose njihovu sopstvenu propast ali bez rizika snošenja posledica za razliku od menadžera preduzeća. Neoliberalizam teži da podstiče raskol između ekonomije i društvene realnosti i tako stvara ekonomski sistem koji odgovara sopstvenom čisto teorijskom opisu — opisu jedne logičke mašine koja se predstavlja kao lanac ograničenja koja uslovljavaju ekonomske agente.

Ka apsolutnoj prekarizaciji

Globalizacija finansijskih tržišta uz progres informacionih tehnologija osigurava mobilnost kapitala bez presedana. Ta mobilnost pruža investitorima, zabrinutim za kratkoročnu rentabilnost njihovih investicija, mogućnost da kontinuirano upoređuju rentabilnost najvećih preduzeća i da posledično sankcionišu odgovarajuće neuspehe svojih preduzeća. Stavljena pod takvu permanentnu pretnju, sama preduzeća moraju da se prilagode zahtevima tržišta na što brži način; i to, kako kažu, bez "gubljenja poverenja tržišta" i uz istovremenu podršku akcionara. Zabrinuti u nameri da ostvare kratkoročne profite, akcionari su sve više i više u mogućnosti da (...)

Obim celog teksta : 2 307 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Burdije

Podeli ovaj tekst